Први догађај о којем ћемо испричати, догодио се у време блаженопочившег мисионара оца Козме Григориатоса, који је 12 година (1977. - 1989.) деловао у Конгу.
Једног дана оцу Козми је дошао Конгоанац са својим болесним дететом, које је боловало је од демона, односно, било је ђавоимано. Рекли су му:
- Оче, желимо да исцелиш наше дете, које су мађионичари паралисали својом магијом.
- Којој Цркви припадате?
- Римокатоличкој.
- Па иди онда свештенику своје Цркве, одговорио је отац Козма
Послушали су и отишли. Када је папски свештеник почео да чита своје молитве, демон из уста малог детета рече свештенику: „Ко си ти, капуцине (капуцини - римокатолички црквени ред) да имаш моћ да ме истераш из овог детета“?! Демон је одмах изашао из детета и ушао у тело папског свештеника.
Видевши ову неочекивану појаву, родитељи детета су се уплашили, изненадили па се и вратили православном свештенику, оцу Козми и испричали му догађај.
***
Отац Павле је рукоположен за свештеника у Првој епархији Катанга, а истовремено је остао и службеник у канцелари државне железнице. Радним данима ту ради, а недељом и осталим празницима врши своју свештеничку дужност. Пре неколико година њему се десио следећи догађај:
Његов главни помоћник по имену Марцелин, римокатолик по вери, имао је чудан феномен у породичној кући који је трајао дужи низ година. Имао је сестру Сепфору, која је била верена. Али претходних година сваку ноћ, у поноћ док је спавала, отварала би се врата њене собе и неко би улазио. Веома дивљим гласом би јој рекао: „Устај и остави мој кревет...“!
Потом би девојку изненада бацао на бетонски под собе, а она бивала престрављена не могавши да схвати ко ју је бацао са кревета... Ово се дешавало скоро сваке ноћи и дуго времена.
Отац Павле је рекао њеном брату да, пошто је он римокатолик по вери, треба да позове њиховог свештеника. Али он му је одговорио да је већ био код њега, али без икаквог резултата. Зато је инсистирао да помоћ затражи од православног свештеника.
Суочен са његовом упорношћу, отац Павле је пристао и рекао му да доведе сестру у цркву Светог Јована Претече у граду Ликаси. И заиста, девојка је дошла већ следеће недеље и стала отпозади храма, посматрајући целу Литургију. На крају јој је прочитао молитве и пошкропио је Освећеном водицом. Затим јој је рекао да без страха оде у своју собу и спава у свом кревету. Девојка је заиста спавала, не само прву ноћ, већ и све остале ноћи без напада и искушења. Снага молитве оца Павла и ауторитет Православне вере над силама таме, донели су жељени резултат.
***
У августу 2006. у Колуези је дошла мајка са своје двоје деце готово парализоване дејством магије. Пришла ми је и испричала своју причу. Дошла је из града Букавуа, града са два милиона становника у источном Конгу. По вери је била муслиманка. Након што су врачари својом магијом паралисали њену децу, она је прво отишла код Хоџе у своју џамију. Али, како ми је рекла, он није могао помоћи деци, напротив, стање им се погоршало. Затим је отишла у градску римокатоличку мисију. Одговорна особа, коју сам познавао од 2005. године, по имену отац Зиблер, признао јој је:
- Наша црква не лечи опседнуте демонима и вештице. Само истинска Црква има такву моћ да лечи опседнуте демонима.
- Где је та Црква и како се зове, питала је очајна жена?
- Налази се у јужном Конгу у граду Колвези и зове се Православна црква. Само у овој Цркви ваша деца могу бити исцељена.
После месец дана кренула је возом и са децом стигла у Колвези. Наши свештеници су је примили и читали молитве за истеривање демона, на челу са харизматичним свештеником и егзорцистом, оцем Јаковом Банзом. Благодаћу Божијом и молитвама наше Цркве њена деца су исцељена и ослобођена демонске тираније, иако су неверујућа.
После оваквих и других сличних догађаја, јасно је зашто је римски папа после неколико година издао енциклику (докуменат који у римокатоличкој цркви има снагу наредбе и обавезујући карактер) којом забрањује егзорцизме, пошто се дешавало да његови свештеници бивају опседнути демонима.
***
Отац Лазар, један је од свештеника Прве епархије Катанга у јужном Конгу, једноставан и веома благодатан. Његов живот је пун чудесних догађаја. У јесен 2012. поново сам га замолио да ми каже како је постао православан. Ево шта ми је испричао: „Рођен сам у селу 700 километара удаљеном од Колуезија. Био сам сироче од малих ногу и одрастао као слуга у кући једног Белгијанца.
Отишавши одатле, придружио сам се методистичкој цркви. Њихов парох је после шест месеци катихезе (поучавање вери неупућених) одредио дан нашег крштења у реци. Али моја душа је реаговала негодовањем и нисам отишао. Избацили су ме па сам отишао у пентекосталну групу. И тамо се десило исто. Пастор нас је позвао да се крстимо у реци и опет је моје срце реаговало и нисам отишао. Једног поподнева био сам на вратима њиховог храма и таман кад сам закорачио напред да уђем, одједном ме је један човек зграбио за врат и извукао вичући:
„Оскаре (моје име пре крштења), Бог те воли и жели да те спасе. Само је једна Његова Црква и она се зове Православна. Иди у њу да се спасеш. Налази се у близини поште Колвези“.
Хтео сам да се окренем и видим ко ми се то обраћа, али нисам могао. Међутим, уместо у Православну цркву, отишао сам у Римокатоличку цркву која је у истој улици и на истом тргу. Када сам стигао до врата, поново је се појави тај исти, непознати и строги човек и рече:
„Шта сам ти рекао?! Не овде него 500 метара даље! Православна црква, посвећена Светом Георгију, на другом тргу од поште“ и одмах је нестаде.
Био сам са пријатељем. Коначно смо ушли у Цркву нашег Христа и срце ми је поскочило од радости. Осећао сам се као да летим. Тамо сам упознао оца Козму и после три године катихезе сам се крстио.
- Како сте се оче осећали када сте се крстили?
- Видео сам својим очима, после нашег крштења - било нас је 350 људи у цркви на Богојављење 1984. године - голуб је залепршао и спустио се изнад наших глава... Очигледно је то био Дух Свети у облику голуба. ”
Много је сличних догађаја у Африци из којих, кроз ову једноставност и искреност народа, учимо о посебности нашег Православља, посебно по најважнијем питању, а то је наше спасење.
Они освешћени, који направе добар избор, биће духовно ојачани и бориће се без оклевања за своје спасење. Другима, напротив, недостаје божанско просветљење и чистота ума. И немогуће им је да поверују јер немају духовног искустава.
Дамаскински монах Грегориатис
Извор: Мисионарски часопис „Agios Cosmas the Etolos“