Као свештеник редовно примам исповести од многих људи. Нећу да улазим у детаље, само ћу рећи да су генерално греси свих мање-више исти. И није ни чудо, јер сви смо ми људи. Али понекад чујем на исповести нешто попут: „Згрешио сам смехом: шалио сам се, смејао сам се...“ Да ли је смех грех?
Сви ми од раног детињства имамо појам смешног. Бебе се смеју смешним звуцима, старија деца се весело смеју видео снимцима смешних животиња, а одрасли имају захтевнији смисао за хумор. Истовремено, сви разумемо да хумор може бити прикладан или не. Границе прикладности, попут оцене колико је шала смешна, веома су субјективне. Колико људи - толико мишљења. Али ако неко почне да се забавља на сахрани или, напротив, седи намрштен тамо где се сви забављају, сви ћемо помислити да највероватније нешто није у реду са њим.
Међутим, многи људи, укључујући и православне, имају такав стереотип да је Богу угодан само покајан плач о својим гресима, док су смех и забава зло. Људи који се смеју су неозбиљни, не кају се за своје грехе. Дакле, ако се сада смеју, онда ће плакати касније. Да ли је тако?
За почетак предлажем да потражите одговоре у Светом писму. Чињеница је да у Библији нема директног одобравања или забране хумора. И ова чињеница, нажалост, постаје основа за спорове на ову тему.
Сам смех се у Библији помиње ретко и по правилу у негативном контексту: „Јер као што прашти трње под лонцем, такав је смех безумников; и то је таштина.” (Проп. 7:6). „Будите жалосни и плачите и јаучите: смех ваш нека се претвори у плач, и радост у жалост.“ (Јак. 4:9). „Боља је жалост него смех, јер кад је лице невесело, срце постаје боље.“ (Проп. 7:3). И из ових фраза многи закључују да нам Библија забрањује да се смејемо. Али немојмо бити као неки секташи који не гледају у контекст и извлаче само мали цитат да би се на то позивали како ко хоће. У овом контексту, сви ови цитати говоре о непокајаним грешницима и паганима који су позвани на покајање и престанак греха. Смисао овде није у самом смеху, већ у његовим узроцима, и то је важно разумети.
У Књизи о Јову налази се утеха праведног Јова у његовој тузи, где се за Бога каже да ће Он још испунити усне твоје смехом и усне твоје радосним клицањем (Јн. 8, 21). И ту нам се, као што видимо, на добар начин показују смех и радост. Смех, радост и забава увек иду заједно, то сви знају. А забава и радост се чешће помињу у Светом писму. Погледајмо неколико примера.
„…Јер их Бог развесели весељем великим; и жене и деца веселише се, и весеље јерусалимско чујаше се далеко.“ (Немија 12:43) . Пословице кажу: „Срце весело помаже као лек, а дух жалостан суши кости.“ (Приче 17:22). И у истим Пословицама се каже да „весело срце весели лице, а жалост у срцу обара дух.“ (Приче 15, 13. И овде је забава приказана као благослов. У Беседи на гори Господ је поменуо обе ове речи: „ Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт. 5:12).
Пре свега, хришћани следе Христа и, ако је могуће, треба да се труде да се угледају на Њега. У Светом писму нема тачног описа да се Он смејао, за разлику од спомињања Његових суза (на место сахране свог пријатеља Лазара). Међутим, у Јеванђељу дефинитивно постоје назнаке Христове радости. Ево само једног од њих: „Ово вам казах, да радост моја у вама остане и радост ваша се испуни. Ово је заповест моја да имате љубав међу собом, као што ја имадох љубав к вама.“ (Јн. 15:11-12).
Христос је, као што знамо, у потпуности Бог и човек, односно, будући да је Бог, Он је у потпуности преузео људску природу, што значи да ништа људско, сем греха, није страно Христу. Ако замислимо да се Господ никада није смејао и није осмехнуо, како се онда понашао на гозбама, где је често био позиван?
Постоје индиције да су Господ и Његови ученици остајали у кућама одређених људи где су јели. И сасвим вероватно да је поред хране, било и вина. Сигуран сам да многи сматрају да вино тада није било нимало јако, само сок, и то разблажено водом, тако да никога није опијало. То међутим није тачно. Јудеја је припадала Римском царству, Грчка је била у близини, где су чак имали своја паганска божанства винарства - Диониса и Бахуса, који су приказани као увек пијани. Дакле, неразумно је веровати да је у Јудеји постојало неко друго, „безалкохолно“ вино. Псалам 103 садржи речи: „вино весели срце човеково“ (Пс. 103,15), а Псалтир је написан много пре Христовог рођења. Од давнина, као и у целом свету, на празничким трпезама у Јудеји било је вина, а логично је претпоставити да је било и шале и смеха.
На венчању у Кани Галилејској Господ је претворио воду у вино. Штавише, то је учинио када је нестало вина припремљеног за госте. Толико да је кум младожење похвалио домаћина речима: „Сваки човек најпре добро вино износи, а када се опију, онда лошије; а ти си чувао добро вино до сада..“ (Јн. 2:10).
Било би глупо претпоставити да је Господ седео на гозби са тужним лицем, говорећи присутнима: пијанице не плачу над гресима... Наравно да не! Забављао се са свима. И тада је учинио своје прво чудо претварањем воде у вино.
Узгред, из овога можемо извући радостан закључак за нас: Бог, наш љубазни Отац Небески, не само да нам молитвом даје оно што нам је потребно, већ нам може дати и оно што желимо, да се развеселе Његова деца, наравно, у разумним границама.
И шта се ту расправља ако сам Христос, осуђујући фарисеје да су одбацили Јована Крститеља, каже следеће речи: „Јер је дошао Јован Крститељ који хљеба не једе нити вина пије, а ви говорите: Демон је у њему. Дошао је Син Човјечији који и једе и пије, а ви кажете: Гле човјека изјелице и пијанице, друга цариницима и грјешницима.“ (Лк. 7:33-34). Овај опис фарисеја открива да Исусу Христу није била страна радост и забава, а самим тим и смех.
Међутим ово се мора разјаснити. Неки љубитељи алкохола често себи оправдавају пијанство говорећи: и Христос је пио вино, а Библија говори добро о вину, па алкохолизам није грех. Желим да истакнем да постоји огромна разлика између забаве у радости и пијанства до те мере да се изгуби разум и људски изглед. У својој посланици Ефесцима, апостол Павле изричито упозорава људе да се не опијају. Све је добро што је умерено. Дакле, испада да су Богу свака радости и смех угодни? Не. У Библији постоји много назнака да је злонамерно исмевање за осуду.
„Тако и првосвештеници с књижевницима ругаху се, говорећи један другоме: Друге спасе, а себе не може да спасе.“ (Мк. 15:31) . „А они се ругаху гласницима Божјим, и не мараху за речи Његове, и смејаху се пророцима Његовим, докле се не распали гнев Господњи на народ Његов, те не би лека.“ (2. Књига дневника 36:16). „ Не ругај се човеку који је у тузи душе своје“ (Сир. 7:11). „ Тако је и човек који на превару науди свом пријатељу, а затим каже: Ја сам се само шалио“ (Приче 26:19).
Дакле, у Светом писму је став према хумору јасан. Зло исмевање је лоше, лоша је и непрестана доколица, али нема ништа лоше у томе да се радујеш и забављаш у кругу блиских људи, ако не заборавиш да се посветиш и озбиљним стварима, духовним и световним. Сходно томе, добар смех није грех. Пре свега, хришћанска савест треба да делује као мера. Шала мора проћи кроз неку врсту „филтрирања“: да ли садржи увреду за Бога или свете, да ли вређа људе, да ли садржи опсценост и прљавштину.
Штавише, ако шала осуђује људску грешност, онда је ово добра шала. Чак и поучно. Како се каже, у свакој шали има и истине. Добро је насмејати се осуди греха. Али само ако ова пријава не напада одређену особу. Архимандрит Серафим (Розенберг) је то одлично рекао: „Мрзите грех, а љубите грешника“.
Не знам ни шта би могло бити горе: када човек нема смисла за хумор, или унутрашња борба када смисао за хумор постоји, али сам човек то сматра злим.
Како каже уредник групе „Православни се шале!“ на друштвеној мрежи ВКонтакте, често ме грде православни верници за скоро све објаве. Шта да радим. А ако је шала „на ивици“, разговарамо са целом екипом да ли је вредно објавити, како уредити текст да би попримио нормалан изглед.
Али дешава се да су неки људи огорчени тамо где апсолутно нема шта да се замери. Ево примера.
За ову слику било је много коментара да је богохуљење. Али ова слика осуђује људско лицемерје. У дубини душе свако од нас је исти хрчак: разумемо грех, тражимо опроштај, али не желимо да се исправимо.
Православни хумор је веома специфичан. Треба избегавати исмевање човека, не дозволити богохуљење, избегавати било какве политичке теме. А у исто време, шале треба да буду забавне. Православљу је потребан хумор. А у данашњим тешким условима хумористичке публикације помажу људима да бар мало побегну од малодушности, да побегну од сурове стварности.
Али многи се плаше да се још једном насмеју, јер сматрају да је то грех. Боје се да ће их смех, забава и искрена радост одвести са пута спасења. Боје се сваког свог корака, у страху да не погреше. На овај начин желим да подсетим на Христове речи: „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“ (Лк. 12:32).
Постоје различити путеви до спасења. Има их огроман број. Неки светитељи су постизали светост сталним покајничким плачем; други, као Серафим Саровски, увек су се радовали с љубављу и смешили се свима около; неки су једноставно чинили добро, а Бог их је узвисио.
Постоји много начина да се угоди Богу, постоји један за свакога. Главно је да не осуђујеш другог зато што греши другачије од тебе.
Свештеник Алексије Таах
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Петар Волков
Извор: monastery.ru