Очајање је – губитак свести да Бог жели да нам дарује вечни живот. Свет живи у очајању. Људи су сами себе осудили на смрт. Треба се прса у прса борити са «акидијом», духовним немаром, одсуством бриге за спасење. Људи су постали равнодушни према своме спасењу. Они не траже божански живот. Ограничавају се на форме живота у плоти, на свакидашње потребе, на страсти овога света и дела из навике. Бог нас је, пак, створио из небића, према образу и подобију (слици и сличности) Своме. Ако је то откривење истинито, одсуство бриге за спасење за човека није ништа друго него смрт.

Живот овога света организује се око извесних људских страсти, а духовни живот истиснут је на маргине. Ми бисмо морали да променимо то стање ствари, да духовни живот ставимо у само срце свога живота. Мудрост овога света не може да спасе свет. Парламенти, владе, разне организације савремених држава, које су највише узнапредовале – сви су ту немоћни. Човечанство страда без краја. Једини излаз јесте да у себи пронађемо мудрост, решеност да не живимо више према замислима овога света, него да следимо Христа.

Како да изнађемо свој пут? Сходно Јеванђељу, Христос је наш пут. Значајно је да имамо свест о Христу као Богу. Онај који Га љуби, вечно ће бити поред Њега, тамо где је Он.

Једино што нас привлачи јесте Христос, Његова Личност. И ми бисмо морали да доживљавамо Христа као меру сваке ствари, божанске и људске. У Христу ми имамо Бога, Створитеља Свога.

У Христу имамо пример, откривење наума Божијег о човеку. У Богу не треба гледати рефлексију интелекта. Бог нам се открива својим делима. Ми живимо Христа као сопствени живот, не доживљавамо Га као некога кога упознајемо споља. Христос је рекао «Ја сам Пут». Ако је Он – Пут, ми Га морамо следити не споља, него изнутра. И морамо се сећати да се на Голготи и у Гетсиманији Христос борио против свих. Сам самцат.

Понекад, када нас додирне љубав Христова, осећамо вечност. То не треба схватати чисто разумски. Бог делује на начин који је Њему својствен, који измиче разуму. У нашем хришћанском животу не треба бити одвећ логичан. «Спољњи» знак који нам омогућава да измеримо на којој се удаљености од Бога налазимо јесте то да ли следимо еванђелску реч, јесмо ли достигли савршенство, што ће рећи – љубав према читавом свету, не разликујући пријатеље и непријатеље.

Ја не познајем Христа грчког, руског, енглеског, арапског... Христос је за мене – Све, Биће надкосмичко. У Светоме Писму се често каже да је Христос умро за читав свет, за грехе целога света. Зато, када ограничимо личност Христову, када је унижавамо до плана националности, ми све губимо и падамо у таму. Тада је отворен пут за мржњу међу нацијама, за непријатељство међу социјалним групама...

Читајте Светога Силуана. За њега, свако у свету има своју улогу: један је краљ, други патријарх, неко професор, неко радник. То нема значаја. Бити краљ или радник – то је за Светога Старца свеједно. Јер, онај који љуби Христа, који у себе усваја и у себи носи "осећања која су била у Христу Господу", доживљава свет као Адама, моли се за целог Адама. То је право Хришћанство. Морали бисмо бити крајње осетљиви на потребе ближњих. Тако ћемо бити једно са њима и благослов Божији биће вазда са нама. Изобилно. Сваки од нас ближњем дугује љубав мајке. Волети се не може без страдања. Највећи је бол љубити до краја.

Христос нас је толико љубио да се предао најстрашнијој смрти. Светитељи такође. Рај и пакао увек имају ту цену. Молитва за читав свет плод је страдања најдубљег и најпродорнијег.

Ништа није болније од тог притежавања Христове љубави у себи у једном оваквом свету. То је борба космичких димензија. Како се ходи ка Богу? Када се човек устреми ка томе једином циљу, све остало постаје извор страдања, болова. Али, носимо тај крст у тишини.

Када одлучујемо да идемо за Христом сваки дан нашег живота постаје испуњен страдањем, сузама, боловима. Понекад у нама искрсне питање: "Господе, зашто си нас створио таквима да морамо да пролазимо кроз толика страдања?" И тада не успевамо да схватимо да је тај негативан пут – пут спасења. Живот на земљи је за сваког човека страдање без краја. Зашто ми све подносимо? Зато што је Творац дошао к нама. И ми Га сада лично познајемо.

Христос је дао Свој божански живот онима који су створени по Његовом образу, али је у одговор добио само мржњу. Данас, после две хиљаде година Хришћанства, шта видимо? Савремени свет све више и више губи Христа и живот вечни. Дубока тама греховних страсти, мржња, доминација, ратови сваке врсте, чине наш земаљски живот. У тој ситуацији Христос је дао свима који одлуче да иду за Њим ову заповест: "Волите своје непријатеље."

Зашто се свет плаши таквога Бога?

Може ли се наћи боље начело од тога – "благосиљајте оне који вас куну, љубите своје непријатеље?"

Теологија (Богословље) је – стање духа под утицајем Божије благодати. У томе и јесте разлика између теологије и философије, између истинске теологије и теологије интелектуалне. Ако се једно такво надахнуће такне Вашега срца, неће имати краја на земљи. Оно је неисцрпно, јер се у њој налази почетак живота вечног. Чак и када се ваш телесни састав растаче, то надахнуће снено ће живети у Вама.

Бог може да дирне човеково срце и да му пода, на непосредан начин, богопознање. Постоји велика разлика између таквог знања и онога које које се стиче на теолошким школама. Може за човека бити чак веома опасно да се бави теологијом, не имајући егзистенцијално искуство живота у духу Христовом. Постоји, јамачно, ризик да се теологија студира нарочито у њеним апофатичким формама, као што би се студирале и философија или књижевност. Постоји опасност да се заузме погрешан став и да човек поверује за себе да је супериоран и то је довољно да се и изгуби. Надахнуће треба тражити у животу у Христу.

Теолошка наука која се предаје у школама и која је постала интелектуална специјалност, отворена свима, не пружа човеку богопознање. Познање Бога долази од живота у Богу, које се рађа у најдубљим дубинама срца. Може се десити да постанемо жртве духовног застрањења и да почнемо да ценимо оно што доноси теолошко знање више од светости живота.

Можете бити и велики научник, имати академске дипломе а да апсолутно ништа не знате о путу спасења. Да бисмо разумели науку живота у Христу, није потребно да прочитамо десетине и стотине књига. Мој духовни отац ми је саветовао да не читам више од неколико страна дневно. Четврт сата, пола часа само, али тражећи и настојећи да у животу применим оно што сам прочитао.

Свети апостол Петар каже о царском свештенству да може да се савршава нашим учествовањем у божанственој Литургији. Бојте се тога да на Литургију долазите по навици. Трудите се да сваки пут дубоко проживљавате оно што је проживљавао Христос на последњој Вечери, када је установио то велико тајанство које је Света Тајна Евхаристије. Тако ће Литургија постати спасоносна не само за вас, но и за све оне који у њој узму учешћа.

Не припада само свештеницима да проживљавају у своме срцу страдање Бога за светом који је у канџама греха и смрти. Академска теологија није довољна за спасење. Читајте нарочито Oце подвижнике. Ту ћете упознати истинску теологију, потребно држање разума и срца када се ради о Богу. Посао, социјални положај, не треба да имају никакав значај у односима међу личностима. Предност није у спољашњем, него у унутрашњем. Онај ко највише воли Бога, онај ко се највише моли, онај ко се највише упиње да држи заповести биће најближи Господу. То је врло значајно. Ослободите свој дух сваке мисли о каријери. Нема каријере у духовном животу.

Ако је спасење у Христу једини циљ нашег живота, све што чинимо постаје Литургија.

Архимандрит Софроније (Сахаров)