"Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону" - да само ово чујемо у Јеванђељу имали бисмо да размишљамо и после Литургије и цео дан и сутрадан, и целе недеље и... Мамон који се помиње на овом месту је идол, зли дух, користи се као персонификација похлепе.
Одвајкада похлепа је била један великих поробљивача људи. Међутим, тек модерна времена прогласила су је најмање штетном од свих страсти и грехова. Постала је пожељни покретач света. У последње време новац је постао уједначитељ свих вредности, средство обесмишљења. Новцем се уједначује постигнуће, таленат, морал. Ефикасност у стицању новца је једино што наше време поштује. Због тога сви страдамо.
Ми у Цркви трудимо се да не заборавимо шта је најважније, да не заборавимо то да се "не може служити два господара", али није нам увек лако да одржимо заповест. Црква у загрљају са светом покушава да га лечи, да га оплемени Царством Небеским и да тако што већем броју људи омогући смисаони живот. Међутим у том загрљају она често побољева од болести света. Тако и сада.
И међу нас улази зли дух похлепе и квари наше међусобне односе, умањује нас као личности, поробљава нас. Иако смо упозорени, покушавамо да служимо два господара. А то је немогуће, каже нам Господ препун љубави. Велика је саблазан кад се у Цркву Христову увуче дух похлепе.
Опседнутост новцем је одраз недовољног поверења у људе и поверења у Бога. Људи који су опседнути новцем и стицањем новца, на илузоран начин покушавају да се изборе са својим страхом од смрти.
Пратилац похлепе је брига. Брину се и они који имају пуно новца, јер га никад немају довољно и могу да га изгубе, а брину се и они који имају мало, скоро ништа. Страхују од немаштине, страхују како ће издржавати своје породице, како ће се лечити. Већина нас је у тој муци. Заборављамо да и та брига долази из истог извора, од истог зла.
Даље, у Јеванђељу које се чита на овој литургији, добри Господ нам говори највеличанственије речи, утеху и лек, охрабрење. Објашњава нам очински и помаже нам да Му поверујемо: "Зато вам кажем: Не брините се душом својом, шта ћете јести, или шта ћете пити; ни телом својим, у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране, и тело од одијела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви много претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се, дакле, говорећи: Шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вама треба све ово. Него иштите најприје Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати."
У овим речима је све што нам је потребно за живот. И треба их слушати и читати што чешће. И кад дође најцрња оскудица не смемо да очајавамо. Глупо је да се предамо бригама и да замрачимо свој поглед тако да престанемо да видимо лепоту Божије творевине, лепоту Божију. Да изгубимо наду и поверење у Бога. Не значи да треба да постанемо пасивни. Кад немаштина притисне, треба да ангажујемо све своје снаге да обуздамо њену разорну моћ. Да неуморно тражимо начине како да искористимо дарове које нам је Бог дао. Чак и кад све изгледа безнадежно.
А наша обавеза је да помогнемо једни другима у тој борби против мамона. Да презремо служење мамону, без обзира да ли се ради о похлепи или о бризи. Колико год то изгледало неправедно да исту борбу морају да воде и они који згрћу вишкове и приклањају се моћима овога света и они који грцају у немаштини. Неко мора да се одриче, а неко да избегне завист и роптање. И једнима и другима је циљ да сачувају захвалност и љубав коју на нас Бог изобилно излива.
Морамо непрекидно подсећати једни друге да се не могу служити два господара. Само тако ћемо помоћи и себи и поробљеном свету око нас и ући у љубав Оца свог.
ђакон Ненад Илић
Извор: vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs