Десетине хиљада верних се опраштало у молитвеном ходу од свог духовног оца, који је тридесет година био на трону Светог Петра Цетињског. Верници су помешаних осећања – туге због физичкога одласка и радости због новог молитвеника и заступника пред престолом Свевишњега – прилазили у молитвеној тишини одру блаженопочившег Митрополита у Цетињском манастиру и у Саборном храму Христовог васкрсења у Подгорици, узимајући последњи благослов и узносећи молитве за свог вољеног владику.

Свог Ђеда на пут у живот вечни верни народ је испратио са великим поштовањем у тродневој литији око његовог одра, а ковчег са земним остацима дуж целог пута од Цетиња до Подгорице је дочекивао на кољенима, онако како је само у новије време, 1996. године, дочекао мошти Светог Василија Острошког током његовог похода Херцеговини и Никшићу.

Својом беседом на дан увођења у Трон цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године у Цетињском манастиру, Митрополит Амфилохије је предочио све оно што ће наредних тридесет година бити његова мисија, а он ДОСТОЈАН свога звања и призвања.

“Ево, и у ове наше дане, у ово време када је по песнику, а моме претходнику, луди ветар хтео поново да угаси – свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне светлости и светиње… Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да – вечна светлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да братске ране зацеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигде се није толико зла испртило… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – “ране наопаке”, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер освета је моја, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је време да брат пољуби ране брата свога!

Мој претходник, велики песник, Владика Раде, испуштајући своју душу на страмцу свога светога стрица Петра I, изговорио је своје посљедње речи: Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору! Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној светлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем делу српских земаља живио, и сваког човека на земљи рођенога! Са молитвом, да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човека који се рађа и на свет долази; да Љубав вечна искорени мржњу из људских срдаца, да се Божји мир у људе усели и зацари у свим световима, у вјекове вјекова. Амин!”

Као и у својој првој беседи са трона цетињских митрополита, 30. децембра 1990. године, тако и у своме последњем јавном обраћању 9. октобра 2020. године из Клиничког центра, Митрополит је позвао на љубав, братољубље и богољубље и подсетио на скрнављење ловћенске светиње, као и на проклетство које је оставио Свети Петар Други Ловћенски Тајновидац: Проклети били ако ме не сахраните у овој цркви коју сам ја овде саградио:

“Митрополит црногорско-приморски, носећи свој крст, дужан је да скине то проклетство са Црне Горе, да се исцелимо од тог духа окупаторског који је завладао од времена окупације Аустроугарске, да би се зацарио Дух Божији, Дух слободе, Дух Христовог васкрсења… То је оно чега је сведочанство било и треба да остане Црква Светог Петра на Ловћену. Прослављајући Бога живога, прослављајући Црну Гору и овај народ овде који се вратио Богу и Цркви Божијој после осамдесетогодишњега лутања њивама глади и безбожнштва, њивама братоубилаштва и богоубилаштва, време је да се поново вратимо Богу и кроз Бога да се вратимо једни другима, а враћајући се Богу и једни другима, враћамо се, ако Бог да, и оним светињама које су уградили преци наши у нас и у наше историјско биће. У то име благослов Божији свима, на многаја и многаја благаја љета!”

Опраштајући се на сахрани од свог пријатеља Митрополита Амфилохија, академик Матија Бећковић је казао да је Митрополит Амфилохије гоњен безумно од првог па до последњег дана и да је тако исписано његово житије: “Кад је хиротонисан на Цетињу, ја сам му рекао ако жели бити свет, нема бољег места ни земље за такву прилику и улогу. Кажу да Бог свакога држи на земљи док уради оно због чега се родио. То је потврдио својим животом и Митрополит Амфилохије. Господ га је позвао у прави час, баш кад је требало. Позвао га је на небо где ће сам моћи више да учини за свој народ и своју Цркву, него да је остао на земљи, где је учинио све због чега се родио. Препорођена Црна Гора почиње од А. Зато смрт никоме није пала лакше него њему, зато је на одру овако блажен и спокојан. Зато ми плачемо, а он и Небо се радују.”

О Митрополитовој праведној кончини јеромонах Јустин Мреновић, који је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота, сведочи: “Дошло је време да Митрополит почине од трудова својих и Господ је решио да каже своме слузи: Добар си рат ратовао, трку си завршио, веру си сачувао, уђи у радост господара свога. Упокојио се, а да нисмо знали кад, иако смо га пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу.”

Извор: mitropolija.com