Савремени човек уме да анализира појаве, укључујући и своје грехове, али не уме да се каје, зато за њега Небо остаје затворено. Раније му је само небо, прожето сунчевим зрацима као златним нитима, изгледало као слика духовне сфере: сада му оно изгледа као зид на којем нема ни врата нити има степеница које ка њему воде.
Човек је изгубио Бога, свет је за њега постао туђ и пун скривених опасности, као мрачна шума за путника; он жели да побегне, али не зна куда; и после света у којем владају мртви закони он доспева у други свет – демонских илузија. Еру технологије смењује ера наркологије.
После материјализма је дошао демонизам. Некада је Запад претворио Индокину у своју колонију, а сада Индокина заузврат осваја Запад. Окултни системи и наркотици узгајани на Истоку претварају некадашњи хришћански свет у духовну пустињу.
Духовни освајачи из Хиндустака и са Тибета сада поново освајају и шире своју владавину. Човек је данас лишен земље као Отаџбине; земље коју је навикао да види покривену травом, пшеничним класјем или у црним заораним браздама. Ова топла земља, планинско камење одевено маховином, потоци који извиру у ледницима, звонки попут сребра, реке вода које се преливају у одсјајима попут растопљене руде у топионици, шуме, увек привлачне и тајанствене, у којој је музика птичјих гласова само фон тишине, стене уроњене у сан, ова вековна добра су за човека изгубљена. Сада је он, као каквим историјским ударцем, избачен из свог дома у област где је земља скривена и зазидана асфалтом и цементом…
Пред њим је свет великих градова, препун буке и покрета, истовремено бездушан. туђ и мртав, где громаде зграда у електричној и неонској светлости личе на далеки пејзаж са месеца или на земљу иза огледала из бајке. Човек је у граду као у пустињи усамљен међу људима, хладним, попут статуа од камена које су због нечије воље оживеле међу машинама које јурцају и изгледају као монструми од гвожђа. Чак и дрвеће на градским скверовима и у парковима стоји као споменици на гробљу умрле мајке-земље. Човек осећа забринутост и опасност, он жели да побегне назад, али не зна где, као путник који се изгубио у шуми или у мочвари.
Једна од новина Запада која убија последње трунке духовности у човеку јесте телевизор. Он је постао средство за бежање из свакодневног монотоног живота (чији су грб и амблеми – „књиговодствени рачуни“.)
Телевизор је постао давалац крви који је неопходан савременом опустошеном човеку. Он трчи к телевизору као што човек мучен глађу трчи ка столу, бежи од себе самог у овај иреални свет. Телевизор човека чини све мање способним за управљање: он му даје готова решења, моделе и рецепте. Телевизор држи емоционалну сферу човека у сталној напетости, и због тога човек у опхођењу са људима постаје хладан и равнодушан.
Телевизор раздваја блиске људе; човек који седи поред малог екрана је већ напустио кућу и кренуо у пловидбу далеким водама. Међутим, све је ово тек предговор; први чин почиње тек када се појави Мефистофел.
Он савременом човеку нуди три јела:
1) источњачки окултизам,
2) магију и демонизам;
3) дроге
Све су то плодови са једног дрвета. У сва три случаја, сатана нуди своју силу у замену за душу.
Прво средство је јога. Човек медитира на оне демонске речи које је пали дух упутио нашим прародитељима: „Бићете као богови“. Он понавља мантре о томе да је он апсолут, творац космоса, око којег се окреће мноштво светова. Тако се овде понавља Адамов грех, који је човечанство бацио у ропство смрти и пакла и одбацује се савез са Богом који је Христос био поново успоставио. Јога је један од најмрачнијих облика богоборства.
Шта јога даје савременом човеку? Безграничну гордост, која гуши друга осећања, и сједињавање са духом сатане, као сједињавање сличног са сличним. Човек који је себе убедио да је бог, разуме се, никакве моралне законе неће сматрати обавезнима, тим пре што јога учи да је свет мноштва бића илузоран, да постоји само апсолутно битије истоветно ништавилу.
Замишљање себе као апсолута даје осећање нарочите сатанске еуфорије, што је плод распаљене гордости, концентрата свих страсти и истовремено хладну равнодушност према околини као према фантазији и илузији. Истина је једноставна и монолитна, а јога је као и свака лаж, сложена и противречна. Али, лажљивац уме да ласка и да вара.
Велики мајстор лажи – Гебелс је једном био отворен па је рекао: „Лаж у малој количини изазива сумњу, а у великој изгледа истинито. Лажи што је могуће више и храбрије да би ти гомила веровала.“
Као други излаз из света машина и компјутера нуди се магија, чаробњаштво и демонизам, односно потпуно свесно и вољно поклоњење сатани. Сатанизам је Библија прочитана тако што је „да“ замењено са „не“, а „не“ са „да“.
Сатанизам је култ греха, нарочито суровости и секса. Његови обреди садрже у себи: скрнављење светиња, проливање крви и исмевање људске природе кроз изопачености сваке врсте.
Сатанизам, окружен магијом и астрологијом, хиромантијом, гатањем, прорицањем и чаробњаштвом као својом почасном свитом уводи човека у област сатанских енергија, у онај хаос који лежи иза светлости Логоса. Само чудо може да ишчупа човека из поља привлачења ових сила.
Окултисти тај сатанизам обично називају „древном мудрошћу“, „тајном Истока“ и тако даље. Док јога представља интелектуални демонизам, чаробњаштво са својим ритуалима представља емоционални сатанизам. Колико је очију у Америци и Европи окренуто ка Тибету, а не ка Јерусалиму – на који су и они заборавили, колико је гуруа кренуло стопама Апостола како би поново хришћанске народе обратили у паганство.
Трећи начин за „ослобађање“ који нам нуди сатана представља дрога.
Дете иде за мађионичарем, душа за сатаном. Нећемо описивати кошмаре зависника од дроге и понашање наркомана. Уз сву њихову разноврсност у њима постоји нешто заједничко што указује на објективну реалност. То није фантазија и сан.
Кошмари наркомана не личе ни на једно, ни на друго – то није садржај подсвести, већ продор у свет духовних чудовишта која попримају видљиве облике, то је материјализација демонских сила. Код наркомана нестаје осећај тела, односно појављује се осећај да се налазе у бестежинском стању. Свет за њих као да се преврнуо, пад у паклену провалију се доживљава као лет. Инјекција дроге је добровољно путовање код демона…
Карактеристично је да се у кошмарима наркомана појављују кинеске пагоде, будистички храмови, минарети, камене статуе древних божанстава, али тамо нема хришћанског храма или се он у његовој визији, руши.
Карактеристично је, такође, да, налазећи се под дејством наркотика, човек може да игра пред Шивином статуом, може да се клања киповима, али не може да се моли истинитом Богу. Покајање чаробњака и врачара је тешко и мучно. Демон се жестоко противи и не жели да испусти жртву из својих канџи, Они осећају не само физичку, већ и душевну бол. Када наркоман жели да престане да користи дрогу ђаво га подвргава мукама. Он мора да прође кроз паклени огањ да би поново стекао слободу.
Технички прогрес представља неповратан процес: он се не може зауставити по нашој жељи као што се ток реке не може окренути уназад од ушћа ка извору. Али, човек може да осмисли свој однос према техничкој цивилизацији, према оним негативним последицама које она собом доноси.
Шта треба да чини Хришћанин у савременом свету?
Пре свега, треба да сачува способност људске душе за богоопштење и хришћански критеријум вредности. Хришћанин мора да сачува потенцијал своје личне слободе; он не може да побегне од процеса који се одигравају у свету, али, може да живи тако да ови процеси не захвате његову душу, да не допру као пипци хоботнице до оне области душе која треба да припада само Богу.
Архимандрит Рафаил (Карелин)