,,Шта те мучи сад?!" рече отац Исихије испод старог кишобрана којег је држао у руци, са покислом кабаницом преко главе. Киша је пљуштала, лила ,,као из кабла", никог није било у дворишту манастира, а отац се појавио као ниоткуда, сав задихан.

,,Оче Исихије, како победити лоше мисли, помисли, од неких мисли једноставно не могу да се одбраним, као да се лепе за мене?!"

,, Хајде да се склонимо од ове кише, видиш како се киша лепи за нас". Уђосмо у гостопримницу манастира која је била скромна и по изгледу слична скоро свим гостопримницама наших манастира. Дугачки сто са столицама са стране и мноштво лепо поређаних икона по зидовима. Ваздухом се ширио мирис ратлука, кафе, тамјана и мирис столарије.

,,Јеси ли их исповедио?", пита старац.
,,Јесам и опет ништа."
,,Хм, па то је страшан проблем", рече отац Исихије по мало иронично, па настави: ,,Какве су ти мисли, такав ти је и живот". ,,Отац Тадеј је то говорио", рекох .
,,Да, да, видиш како се киша ,,лепила" за нас, а ти кукаш о неким помислима.
Господ залива своју земљу, то је један сасвим природан процес. А шта мислиш да ли ми својим мислима можемо утицати и на временске прилике?"
,,Можемо молитвом", одговорих више упитно.
,,Можемо и мислима и карактером, ха!", рече старац са победничким ускликом, ,,цела природа је наше ,,тело", Адамово тело, везана је за нас за наше психофизичко биће, јер како бисмо другачије могли описати то да је први човек пао у смртност, а са њим и цели универзум, сва природа? Ми нашим мислима утичемо на цели универзум, на целу природу и можемо пореметити природу, а природа онда налази начине да нам одговори. Господ може сваку невољу да спречи, али допушта невољу да би се ми из невоља научили, да би сагледали себе, сагледали ствари, допушта чак и природне непогоде".
,,Али оче, зар не страдају у тим непогодама и невини?"
,,Да страдају, али дубине промисла Божијег су нама недокучиве. Каткад Господ допушта таква страдања, да би људи видели своје зло и тргли се, запамти Господ хоће да се сви спасу, сви људи су Божија деца, а невине душе Господ прибројава Светим мученицима."
,,Како сте мислили карактером, да се карактером може утицати на време?"
,,Па лепо, карактером, душевним стањем једне личности. Смирена душа мења све око себе, смирење је такође божанска особина. Бог је смирен, не смирен како многи сматрају у ,,будистичком" смислу, спољашње смирености, него смирен у духу, није горд, арогантан , сујетан, егоиста. Бог је буквално, ако тако смемо и можемо рећи, неспособан за такве емоције. Такви и ми требамо да будемо: смирени, скромни, простодушни. Смирење је веома, веома битна ствар. Љубав и смирење и простодушност, иду руку под руку. Бог је показао колико је смирен. Само треба читати Јеванђеља и видети колико је Господ смирен и пун љубави. Свети Оци су стављали смиреност и послушност у први план, послушност Богу, старешинама, родитељима. Испричаћу ти мало касније једну причу коју ми је испричао један стари калуђер, али прво да скувамо топлу кафу, да се угрејемо, ова киша нам је ушла у кости."

Топла кафа је пријала као никад до сад, загревала тело промрзло од хладне кише, док су звуци удара капљица о прозор одзвањали просторијом. Кафа је била иначе једна од главних посластица монаха у манастиру.

,,Зар нису кафу управо нашли египатски монаси?" питах.
,,Јесу, али не сме да се претерује, у свему се мора бити умерен. Све је од Господа, али да се са мером користи. Велика је тајна смирења. Видиш тај калуђер је имао несрећу да се напатио ваши у коси и толико се дуго мучио и мучио и никако није могао да их се реши. Прао је косу, чешљао, користио и шампоне и убијао их је и није им могао ништа. Скоро га је то довело до безнађа и благог лудила, до гласних вапаја, а био је веома молитвен човек, није могао ни мрава да згази. Молио се тако и молио да му Господ помогне и једног дана усни он сан, где му се сам Господ јави и рече: ,,Пих, мрава не можеш да згазиш, а таманиш ваши?!" Монах му одговори: ,,Али Господе, много се мучим, зар не желиш да ми помогнеш?!" ,,Смири се и ваши ће саме отићи" рече му Господ. И заиста, он је ту бригу сасвим оставио Господу, није се трудио око главе ништа, смирио се и после неког времена ваши су саме напустиле главу. Да ли видиш дубоки смисао ове приче?"
,,Ви, оче, сте пуни прича, зато људи и воле да причају са вама."
,,Ја не причам ово сваком, ово сад причам теби, а ти запиши ако хоћеш. Да ли видиш и сагледаваш шта је смисао? Када се као народ будемо смирили, као појединци, када дођемо себи, тада ће силом Божијом сви наши непријатељи одступити од нас. Кад се вратимо Христу, једни другима, зар не видиш?! Какве су ти мисли, такав ти је и живот! Веома је просто, и прича јесте мало необична, али веома истинита. Будимо смирени као што је и Господ смирен. Бог је смирен и пун љубави, Он је Љубав и не трпи гордост, безглаву ароганцију и надимање, неслогу и непоштење. Ниједна невоља не долази забадава, али је најгоре то ако је сами призовемо или призивамо да се ,,лепи" за нас, као ваши за калуђерову косу."
,, Оче, да нисте ви тај калуђер?"
,,Нисам, зврндову, зар ти ја личим на таквог молитвеника?!", гласно се насмеја и удари ми зврчку по носу док смо лагано излазили вани.
,,Киша је стала, да се нисмо смирили, зврндову, не лепи се више за нас?!"

Плаво небо се полако промаљало иза облака наговештавајући бољи и лепши дан, као да се надовезало на старчеву причу и као да је сведочило истину старчевих речи, плаво небо које је обећавало да ће иза свих невоља које су нас снашле једнога дана ипак доћи дан Васкрсења, али, као што старац рече, ако се смиримо, тј. када се будемо смирили и вратили Господу и једни другима, када будемо почели да дишемо као једна, заједница, једно биће, породица, у Христу.

За Фондацију Пријатељ Божији, теолог, професор Верске наставе, Иван Миладиновић