Молитва није дугачак списак молби Богу. Не молим се само када нешто желим или када се нечега плашим. Првенствено се молим да имам однос са Богом. Ја причам с Њим и Он прича са мном, ја гледам у Њега и Он гледа у мене, а када овај однос напредује, не морам ни да причам са Њим све док смо заједно на истом месту тишине. Шта рећи када љубав каже све.

Када осећате, ви не говорите, када волите не морате да објашњавате, друга особа зна, осећа оно што ви осећате према њој. У ствари, када те много воли, онда зна шта желиш пре него што ти то кажеш. Зато Свети Исак каже - у Царству Божијем, језик којим ћемо говорити биће ћутање. Разговараћемо с љубављу, па нам речи неће бити потребне. Све ће бити Присуство, осећај дубоке испуњености.

Али овде на овој земљи, у свету у коме живимо, доживљавамо бол, тешкоће и искушења. Наша издржљивост пуца, наше наде се повијају. Наша душа је помрачена и жели светлост. Морамо да разговарамо, да поделимо наше патње и тугу. Осетљиви Свети Григорије Богослов је говорио: „Децо, причајте, причајте макар и у ваздух“. Реци Богу шта те мучи, шта те боли, борите се заједно. Бог жели да му кажемо све, Он зна да нам је потребан.

Једна млада жена је изгубила мужа. И он је био веома млад. Позвала је свог духовног оца и он јој је рекао - „Дођи одмах, чекам те...“ Отишла је у његову келију. Чим ју је угледао, загрлио ју је, дозволио јој да плаче, виче, и он заплакао је са њом. Затим ју је окренуо ка икони Христовој и рекао јој : „Само му реци шта те мучи, пожали се, Он је жив и слуша те, изнеси своју тугу и бол…“.

Наш однос са Богом је жив. Волимо се и свађамо, налазимо Га и губимо, пушта нас да одемо и поново нас окупља. Али свакако је увек са нама, нарочито када то не осећамо.

Дакле, молитва је углавном наш однос са Богом, затим слављење и захваљивање, па исповест, разговор и дељење са Христом свих наших патњи и проблема, а на крају Му кажемо: „Чини шта мислиш. Желим ово, али не знам да ли ми је то потребно. Дај ми оно што ми заиста треба. Заиста, ко зна шта му је заиста потребно? Наша жеља се губи у мраку несвесног, не познајемо сами себе. Само једно знам добро Христе мој, да ми је хладно када сам далеко од Тебе и осећам самоћу, тугу и пустош. Само у Твојим рукама ми је топло. Зато ме чувај да се не изгубим... Довољно ми је да знам да си овде иако то не видим увек, довољно је да то осетим...“.

Отац Хараламбос Ливиос Пападопулос
Извор: zivereci.com