Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи Тебе, Боже! (Псалам 42:1)
Смисао човековог живота и његова права вредност одређени су циљем који поставимо испред себе. Ако верујемо да ће све на овој земљи нестати и да је све пролазно, онда наш живот губи на тежини – постаје само испразна јурњава и „мучење духа“. Да бисмо заиста живели, потребно је да подигнемо поглед са земље ка Небу. Своје земаљске путеве треба да усмеримо ка храму, месту где не постоје јуче, данас или сутра, већ само Вечни Бог који нас воли.
Превазилажење земаљске теже
Божији додир су они тренуци који човеку откривају истинску сврху постојања. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота нешто губимо и патимо. Овај свет нас снажно вуче ка себи, и без Божије помоћи немогуће је отргнути се тој сили теже. Земаљска привлачност се побеђује само Крстом, јер се и сам Господ на Крсту издигао изнад земље.
Вечност није неко далеко лутање по галаксијама; она је саткана од оног малог и свакодневног што живимо. Ако говоримо о вечности, морамо говорити о сваком дану, сату и минуту свог живота. Минути постају године, године живот, а живот се улива у вечност.
Пут љубави и труда
Ако тај мали део вечности који нам је дат усмеримо ка Богу и научимо да ценимо сваки тренутак, ми заправо већ улазимо у вечни живот. То постижемо тако што:
-Не затварамо душу пред туђом патњом.
-Не сажаљевамо себе, већ покушавамо да разумемо и подржимо човека поред нас.
-Боримо се против очаја и незадовољства који долазе из гордости.
-Захваљујемо Богу за сваки проживљени дан.
Овај пут није лагана шетња, већ непрестани труд и приморавање себе на дела љубави. Треба живети тако да свака наша мисао и покрет буду потпуно отворени пред Богом. Живот пред лицем Божијим – то је већ сада вечни живот.
Победа над смрћу кроз покајање
Права смрт није физички крај, већ неверица у бесмртност и победу љубави. Иако је у нама много греха и пролазности, у нама живи и Христова љубав. Царство небеско је Царство вечне љубави, а једина врата кроз која се у њега улази су свест о сопственој несавршености. То није разлог за очај, већ за веру да Божија љубав може све да нам опрости, да нас промени и учини способним да волимо.
У вечности ће бити места само за храбре душе – за оне који су поверовали у своју бесмртност и у могућност да личе на Бога. На Светој Литургији, када се човек сједињује са Творцем, вечна љубав сагорева све наше привремене грехове у Светој Чаши.
Црква као заједница љубави
Када смо са Христом, ми не можемо а да не волимо, јер Бог је Љубав која побеђује сваку поделу. Мир и свет опстају само док на земљи постоји љубав према ближњима. Ако се та љубав угаси у срцима људи, свет ће пропасти.
Када човека дотакне Божија благодат, његов поглед се мења. Он више не гледа као неко ко је осуђен на смрт, већ као неко ко је пронашао извор живота. У овом свету страдања су неизбежна, али права радост је могућа само у Богу. Та радост је толико јака да јој ништа земаљско не може наудити.
Срце испуњено захвалношћу види живот као непроцењив дар. Тада човек више ништа не тражи, јер већ има све. Након сусрета са Богом, душа више не може да жели ништа веће.
Протојереj Андреj Лемешонок
За Фондацију Пријатељ Божији са руског: Светлана Розанова