Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.
Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.
Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.
А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.
Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.
Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.
Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога.
Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.
Протојереj Андреj Лемешонок