Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, а силази и пали се једино православном патријарху
Благодатни или Свети огањ једно је од највећих чуда и тајни Господњих које обичан човек може да види и доживи! Он је очигледан доказ присуства Божјег.
Благодатни огањ увек се чека на истом месту и у исто време - у цркви Васкрсења Господњег, односно Гробу Господњем, на Велику суботу пре подне, уочи Васкрса.
Хаџи Драган Б. Поповић у књизи „Истина о Светој земљи - православни Јерусалим“ објаснио је процедуру чекања Светог огња.
У Саборном храму Христовог Васкрсења - који је монументална црква, а Гроб Господњи (назива се још и Кувуклија) налази се у њој и практично је црква у цркви - поред полиције и војске, ред и церемонијалне обавезе извршавају званични чувари Христовог Гроба - Каваси (Гавази), Турци Селџуци потомци најстаријих чувара Гроба, родом из Константинопоља (Цариграда), непрекидно из две породице већ више од 250 година.
Претрес патријарха
Саборни храм се отвара на Велику суботу у 10 сати, а сат касније комисија састављена од градских власти - начелника полиције и представника Министарства за туризам града Јерусалима и црквених представника православних Грка и монофизита Јермена и Копта, у целој Саборној цркви Христовог Гроба гаси сва светла, свеће и кандила, којих само у Кувуклији има преко стотину.
Затим се Кувуклија прегледа да не би остао неки предмет којим би могла да се упали ватра. На мермерну плочу Гроба чланови комисије остављају комаде вате, неупаљено кандило и патријархов молитвеник са златним листићима, а улаз запечаћују огромним воском испод кога су врата завезана белом траком у облику слова Х.
Око 13 часова долази патријарх Јерусалима и целе Палестине, отац Сионске цркве са великодостојницима у литији. Ова свечана литија обилази три пута око Кувуклије уз појања „Воскресеније твоје Христе Спасе“, и „Свјете тихиј“, после чега патријарх благосиљајући народ, предаје жезал својим помоћницима, скида митру, сакос и омофор остајући само са епитрахиљом, у стихару, појасу и наруквицама. Уласком у Христов Гроб, патријарх клекне лагано прелазећи ватом по мермерној плочи Гроба, изговарајући правосвештеничке молитве за долазак Благодатног огња. Поред њега су припремљена четири снопа од по 33 свеће, што симболише број година које је имао Христ кад је распет. У параклису Анђела, на самом уласку у Христов Гроб, је и јерменски представник, и то на метар и по, контролишући да случајно патријарх сам не упали свежњеве свећа. Ово неповерење иде у прилог томе да Благодатни огањ заиста долази, али само православном патријарху!
Пламен се спушта низ цркву
Приликом нашег хаџилука у Свету земљу, о Васкрсу 2004. године, који је тада био 11. априла, на Велику суботу црква Васкрсења била је препуна народа из свих крајева света. Са свежњевима од 33 беле свеће у рукама једни крај других стајали смо ми Срби, Руси, Грци, православци, католици... хришћани из читавог света. Иако огромна, црква Васкрсења ипак је била премала за све оне који су хтели унутра. Они који су већ ушли били су прави срећници!
Узбуђење међу верницима било је посебно. Сви су се тискали, желећи да буду што ближи цркви Гроба у којој се налазио тадашњи патријарх јерусалимски Иринеј Други. Нас седамдесетак верника из Србије, који смо допутовали у организацији „Доброчинства“, стајали смо тридесетак метара од Кувуклије, са високо подигнутим свећама, очекујући да ће се баш нама, као што се то ранијих година догађало појединим верницима, директно спустити Благодатни огањ.
Док се патријарх молио у Гробу, ми смо скрушено стајали и на молитвено тих начин певали песме и узносили молитве Исусу Христу и Пресветој Богородици. За разлику од нас, православни Арапи, Палестинци и монофизити Јермени очекивали су силазак Огња ударајући у талабасе, певајући и играјући.
После двадесетак минута, изненадна бела светлост муњевито се спустила на сводове Кувуклије, а наше узбуђење достигло је врхунац. Платинасто-бела огњена нит, у виду муње спустила се кроз куполу Саборне цркве, парајући ваздух, брзином ипак довољном да људско око може да је региструје.
Благодатни огањ је стигао! Муња се разливала невиђеним сјајем, завршивши у Гробу Господњем.
После неколико секунди са високо уздигнутим свећама, које су гореле пуним пламеном, из Гроба је поносно изашао патријарх Иринеј, захваљујући Богу на благодати и упућујући присутнима благослов. Од патријархових свећа узимали смо пламен једни од других и огањ је за тили час већ био на свим свећама у цркви.
Док смо с одушевљењем гледали и држали доказ присуства самог Бога, неописива топлота обузимала је читаво тело, а осећај је био јединствен, непоновљив...
Храм је личио на огромну буктињу, радосни покличи одјекивали су црквом, а маса се у једном тренутку залелујала, али се нико није опекао. Кажу и да првих неколико секунди не може ништа да изгори ако се Огњем упали! У то су се уверили и они мало присебнији из наше групе, који су се неколико пута „умили“, прелазећи пламеном по лицу и рукама. После су нам препричавали да нису осетили никакав бол! Нама осталима, који се тога нису сетили, и сам боравак у цркви Васкрсења био је догађај који ћемо свакако памтити читавог живота.
Касније се Огањ брзо разнесе по Јерусалиму и по целој Светој земљи. Током читаве године кандила и свеће на Часним трпезама пале се и горе овом чудесном ватром. Посебно је занимљиво да до сада није забележено да се Огањ није спустио у Гроб Господњи.
Сведочанство на стубу
Остало је записано да су многи желели ову благодат Божју, али су је дочекивали само православни патријарси и њима се једино палила!
Тако су крсташи Латини 1101. године пожелели од својих поглавара да измоле Благодатни огањ. После двадесет и више сати безуспешне молитве на Христовом Гробу, напокон, одступише на сам дан Васкрса. Али, када је у Гроб ушао православни патријарх, Благодатни огањ се појавио за неколико минута.
Такође, у средњем веку неправославни утицајни Јермени, желели су да и њихови поглавари измоле Бога за Огањ. Тада је православни патријарх Софроније био истеран из Гроба заједно са верницима, а јерменски поглавар остао је у Гробу, молећи се са сузама. Међутим, Благодатни огањ прође кроз Христов Гроб, проби спољашњи стуб цркве и патријарху Софронију наочиглед свих запали припремљене свеће! Један Турчин, који је тада стајао високо на Саборној цркви, видећи да из огромног стуба избија велики пламен који православном патријарху пали свеће, у усхићењу је скочио са цркве и остао неповређен.
Сви који улазе у Саборну цркву Христовог Васкрсења могу и дан-данас да примете тај прогорели леви стуб, који као својеврсно сведочанство потврђује чудо Божје!
ПОТВРДА ЖИВЕ ВЕРЕ
Благодатни огањ је уприличен од Господа, како бисмо могли да видимо и осетимо само присуство Божје.
Многи свети оци писали су и говорили о Светом огњу. Свети Симеон Нови Богослов каже да „пошто је Бог светлост, немогуће је да се појави без светлости“. Свети Григорије Палама, каже да „Благодатни огањ није материјалан, већ је то нематеријална светлост, није врлина и знање, већ је то истинска светлост, изнад врлине и знања“. О овом узвишеном догађају свети владика Николај Велимировић каже: „Тада је небо блиско, као малом детету мајка“.
преузето са глас-јавности.рс