Да ли је велика ствар – седети на једном месту, „туговати и уздисати“? Не, не изгледа тако. Шта је ту велико? Али понекад је људима потпуно одузета свака могућност да учине било шта велико. Ниједно велико дело, никакви свети пориви. Само слабост и немоћ, као за време окупације или у данима усамљене старости. Преостаје само нешто смирено и неупадљиво као што је ово – „туговати и уздисати“. Ипак, управо то постаје фактор спасења.
У 9. глави Језекиљевог пророчанства описује се уништење Јерусалима. Пре тога је Господ пророку у виђењу показао грехове становника града, а они су били врло велики. Бог је пророку откривао једну гадост за другом и показивао тајно наличје живота говорећи: „И Ја ћу учинити у гневу, неће жалити око Моје, нити ћу се смиловати“ (Јез. 8, 18). То су страшне речи, које противрече нашој увреженој сигурности у то да ће нас Бог увек примити, само да Га позовемо. Речи су страшне, јер има времена кад ни молитва не спасава грешника који почиње да вапије. „И кад стану викати гласно у Моје уши, нећу их услишити“ (Јез. 8, 18).
Разумете, људи греше, традиционално окрећу леђа светињи и праве се да Бога нема. Баш као што Павле каже: „Предадоше се бесрамности, на чињење сваке нечистоте и лакомства“ (Еф. 4, 19). А ми сваки пут кажемо: „Кајте се и молите се док не буде касно“.
Окрените се Богу свим срцем својим. Говоримо са сигурношћу да ће Бог у сваком случају примити човека. Али… „Нећу их услишити,“ – каже Господ преко пророка. И то не говори само Језекиљ. И Јеремија каже: „Ја ћу пустити на њих зло, из ког неће моћи изаћи, и вапиће к Мени, али их нећу услишити“ (Јер. 11, 11). А ево шта Исаија каже о истом: „Зато кад ширите руке своје, заклањам очи Своје од вас; и кад множите молитве, не слушам; руке су ваше пуне крви“ (Ис. 1, 15). И ево, кад је казна већ одређена и кад вапаји грешника који примају ударце више никога не наводе на милост, остаје нешто задивљујуће.
Пророк је зачуо глас: „Приступите који сте послани на град, сваки са својим оружјем смртним у руци… и међу њима беше један човек обучен у платно с оправом писарском уз бедрицу… И рече му Господ: Прођи посред града, посред Јерусалима, и забележи белегом чела оним људима који уздишу и који ридају ради свих гадова што се чине усред њега“ (Јез. 9, 1-4).
Дирљиво је сетити се ових речи на вечерњем богослужењу за време полијелеја и миросања. Тада свештеник, као неко у одећи писара, ставља уљем свети знак крста на чела људи који се моле и то веома личи на слику коју је пророк описао. Али, вратимо се тексту. Након наношења белега на чело оних који тугују, глас се обраћа онима који кажњавају: „Побијте, нека не жали око ваше, нити се смилујте; старце и младиће, и девојке и децу и жене побијте да се истребе; али на коме год буде знак, к њему не приступајте; и почните од Моје светиње“ (Јез. 9, 5-6).
Ево кад се „бескорисна туга због гадости које се чине“ претвара у узрок њиховог спасења. Белег је постављен и мач је пуштен. Мач ће заобићи оне који су обележени белегом туге.
Дешава се оно што се десило Лоту, јер се и он пре него што се спасио из осуђеног града, свакодневно мучио у свом срцу видећи и слушајући безакона дела (в.: 2 Петр. 2, 7-8). Није разобличавао, није викао, није агитовао, већ је туговао и мучио се. Зато је и изведен за руку непосредно пре изливања ватре и сумпора. Испоставља се да човек може бити спасен и захваљујући жалости због онога што се дешава, чак и ако ни на који начин није у стању да утиче на ситуацију.
Стари Завет нас плаши својом непосредном окрутношћу и ми журимо да се окренемо и побегнемо у топли загрљај новозаветне благодати. Али не треба бежати, зато што Стари и Нови Завет не противрече један другом. Везани су унутрашњим јединством и Исти Бог делује у оба. Онај ко је достојан новозаветне милости примиће милост. Онога ко је окорео до краја пронаћи ће старозаветна строгост. И треба пажљиво гледати слике које пророци осликавају. То су слике правде и истине, које се и данас дешавају.
Још треба истаћи да стављање белега на чело, као и истребљење које за њим следи, личе на Пасху, на причу о Изласку. Само што се тамо белег стављао на надвратнике, а не на чела. И тамо је била крв јагњета, а не мастило невидљивог писара. Тамо је Анђео истребљења прошао међу Египћанима, односно усмрћивао је непријатеље народа Божијег. А овде се сам народ претворио у злочинце и противнике изузев малог остатка. И светост Божија, која не може да живи међу грешницима, напушта оне који су били специјално изабрани, узвишени и прослављени.
Није свима дато да на свет око себе утичу моћно и делатно. Али сви су обавезни да имају танкоћутно, обрезано срце и да појавама у животу дају моралну оцену. У случају да је све лоше, да човек нема снаге да утиче на ситуацију, од њега се захтевају макар туга, жалост и уздисање. Већ то обележава човека у очима Божијим. Због тога самог ће мач погубитеља проћи поред онога ко се каје, али га неће дотаћи на дан кад милост уступи место праведности.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Извор: pravoslavie.ru