На Литургији слушамо део из Јеванђеља о Закхеју. Богатом човеку, старешини цариника - сарадника окупаторске власти у Христово време, царевог порезника. “У време оно, дође Исус у Јерихон. И гле, човек звани именом Закхеј, и он беше старешина цариника, и беше богат. И тражаше да види Исуса ко је он; и не могаше од народа јер беше малога раста. И он, потрчавши напред, попе се на дивљу смокву да Га види јер је поред ње требало да прође...”
Ако хоћемо да се са јеванђељским догађајима живо сретнемо, можемо понекад да их, из времена када су се збивали и њиховог вечног одјека, видимо и у нашем времену. Садашњем времену вечне Цркве. Поготово кад се жива црква пројављује таквом силином као сада у нашој Црној Гори. Ко би данас могао да буде Закхеј? Богаташ, тајкун? Могуће припадник неке непопуларне владајуће странке. Можда неко кога доживљавају као издајника свога народа, као што су доживљавали и Закхеја. И тај и такав богати човек без стида се пење на дрво, у свом скупом оделу и лакованим ципелама, да би видео Христа, Који туда пролази. А Христос пролази данас улицама градова у Црној Гори, али и у Србији, Босни и Херцеговини, по целом свету.
Иако се био отуђио од свог народа, мали растом, богаташ Закхеј схвата да се дешава нешто величанствено. Хоће да буде близу Богочовека. Пење се на дрво, док му се многи око њега подсмевају. “А, кад Исус дође на оно место, погледавши горе, погледа га и рече му: Закхеју, сиђи брзо јер ми данас ваља бити у дому твоме. И сиђе брзо; и прими Га, радујући се...” Христос све види. А бира да види оне у којима препозна љубав. У Закхеју се јавља љубав. Не зна ни сам шта му греје срце и шта га тера на лудост. Као да је постао дете.
Кад га Христос позове да сиђе и најави му долазак у његов дом, Закхеју хоће срце од радости да искочи из груди. И трчи кући да дочека са својом породицом Христа, за Кога до скора није ни знао. “И сви који видеше негодоваху, говорећи како уђе да гостује код грешнога човека...” Наравно да су многи шокирани Христовом одлуком да посебну пажњу посвети грешном богаташу Закхеју. И Закхеј је свестан да је заслужио презир сународника. А клицу љубави која се у њему родила без размишљања храни покајањем.
Покајање је промена човека, промена понашања, покушај да се поправи штета коју је човек учинио својим лошим делањем. “А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко...” Закхеј не мери да би трговао са Богом, он искрено жели да врати, и преко мере. И љубављу постаје Божији. “А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме, јер и ово је син Авраамов. Јер Син Човечији дође да потражи и спасе изгубљено”. Није Христос ушао у Јерихон да удовољи само својим присталицама. Он је дошао по све људе који су у стању да отворе срце за Божију Љубав. Дошао је по све залутале и изгубљене. Да их врати Богу, да се они врате себи.
И, вратимо се сад ми, за тренутак, из Јерихона у Подгорицу, Никшић, Бар, Пљевља, Бијело поље, Жабљак... Зар не видимо већ данас многе Закхеје, који с покајањем остављају оно у чему су видели да се удаљују од Бога и људи? И, зар не слутимо да их може бити још више? Не само у Црној Гори, него где год има наше Цркве, где год се окупе два или три у име Христа. Многи које, ових дана, гледамо у бескрајним рекама Народа Божијег су покајници. Покајмо се и ми, Срби, где год нас има. А, Црква ће нам и у овим недељама у којима се приближавамо Великом Посту, и у самом Великом Посту, помоћи да нађемо покајање, које ће нас изнутра испунити светлом и топлином љубави Божије. Позив је упућен свима, и Христос га увек чува отвореним. А, највећа подршка од стране свих оних који не могу да се придруже литијама у Црној Гори је - препунити на литургијама све храмове и помолити се, заједно са свима, за све.
Молимо нашу браћу која су јуче ишла другим улицама да дођу овдје да се помоле заједно са нама јер нама нема молитве без њих. Молим се Богу да прва литија која буде кренула цетињским улицама, из Цетињског манастира, буде заједно са њима. Да идемо и да се помолимо Богу заједнички јер нема нама молитве без њих, нити има њима Црне Горе без нас.
И, када овдје кажемо да се молимо за непријатеље, не мислимо на њих, већ на оне који нам добро не мисле из других великих држава и који нас хушкају једни на друге. Када кажемо непријатељи, не мислимо на нашу браћу, рођаке, кумове, са којима смо се јутрос љубили и поздрављали. У Светом писму стоји да су се два брата посвађала, па један побјегао у далеку земљу, а онда одлучио да се врати, по цијену да га брат убије. Кад се вратио, брат га је загрлио и, на питање, зашто га не убије, рекао: “Кад сам видио лице брата свога, видио сам лице Бога свога!” Једино тако ово мјесто може да се одбрани. Једино тако Црна Гора може да се сачува.
О. Ненад Илић, Амстердам
Извор: saborna-crkva.com