Свети апостол Павле нас походи нас са најрадоснијом поруком охрабрења и наде. „Истинита је ријечи свакога примања достојна да Христос Исус дође у свијет да спасе грјешнике од којих сам први ја.“ „Јер Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога да, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни.“ Ево нам најсажетијег смисла Божића: Син Човјечији долази да потражи и спасе изгубљено. Павле, добри наш апостол, велики страдалник и исповједник Христа Распетога, он, који је сав ондашњи свијет, многобожачки, науком Христа Васкрслога просвијетлио, који је, у тијелу или изван тијела, био однесен до трећега неба, себе, овдје, назива најгорим од свих грјешника.
Размишљао сам о томе и, у први мах, помислио: Апостол, из скромности своје, себе грјешником најгорим назива. Знамо да је он, негда, страшни грјешник био. За себе самог каже да није достојан апостолом се назвати, „зато што гоних Цркву Божију“. У прегријаној ревности својој, пустошио је Цркву, „улазећи у куће и силом одвлачећи људе и жене, предаваше их у тамницу.“ Дисао је пријетњом и убиством на ученике Господње. Својим доприносом смрти првога мученика Христовог, ђакона Стефана, био је и уведен у Свето писмо. Пошто је млад био да би му било дозвољено да се каменом на свеца Божијег баца, он је чувао хаљине оних који су Стефана каменовали; да би, ваљда, ослобођени од њих, јаче замахивали и убитачније погађали. Он „одобраваше њихово убиство“. Кад, касније, своје животне рачуне свођаше, поштено признаје: „И ја сам, заиста, и сам мислио да ми ваља много радити против имена Исуса Назарећанина. Што и чиних у Јерусалиму: и многе од светих ја затварах у тамнице, примивши власт од првосвештеника; и кад их убијаху, ја се саглашавах. И по свим синагогама, често их мучећи, приморавах да хуле, и са превеликом јарошћу против њих, гонио сам их чак и у туђим градовима.“
Но Господ је одлучио био да од највећег грјешника, мучитеља и хулитеља, себи најоданијег слугу приправи. На путу за Дамаск, куда се Савле упутио био да хришћане убија, Христос га је Сам зауставио, Својом га свјетлошћу, до ослијепљења, обасјао и од гонитеља Савла, Павла, мученика прогоњеног, начинио.
Видите шта Господ чини. Павлов примјер је охрабрење да се нада никада не губи. На првом мјесту његове ријечи охрабрења биле су упућене младом владики Тимотеју. Из одговора и савјета, које му је, у својој Посланици, упутио, видимо које су муке Тимотеја снашле биле. Приговарали су му да је сувише млад. Морао се супротстављати појави лажних учитеља и лажног учења. Сукобио се са недостатком достојних црквених вођа. Заводио је ред у богослужење. Због свега овога, могао се поколебати, омалодушити. Зато му његов старији и искуснији брат, који се на његовим мукама у Ефесу три године пекао, поручује: Кад је Бог, од мене, онаквог, слугу Свога начинио, што се ти бринеш, неће ни тебе из својих божанских руку испустити. Али, само под једним условом: „Ја не бијах непокоран небеском виђењу“; немој, сине, ни ти. Прихвати страдање своје с радошћу.
А нама, и поново, Павлов примјер је охрабрење да се нада у милост Божију и Промисао Његов никада не губи. Само, морамо да имамо у виду: није Господ Савла у Павла преобразио, к Себи га обратио и с њиме све рачуне олако измирио. Ићи ћеш, моје ћеш Име проносити, табанаћеш ужареним путовима свијета широкога али ћеш, успут, ите како, своје гријехе пређашње окајавати и страшним их жртвама измиривати и равнати. Свакога дана бијелога и дугих ноћи тамних приносићеш плодове достојне покајања. Ја ћу ти показати колико ти ваља пострадати за Име моје.
Од Савлове, ондашње, грјешности, до сусрета са Господом и његовог преобраћања до писања ове Посланице, било је протекло преко двадесет година. Он, сада Павле, други и друкчији човјек, за себе каже да је најгори грјешник. Шта више, уочвамо градацију грјешности у његовим исказима. У Првој посланици хришћанима коринтским, најраније писаној, он за себе вели да је „најмањи од апостола“; у Посланици Ефесцима, насталој касније, он се сматра најмањим од свих светих, најмањим од свих хришћана; а овдје, у Посланици својој, првој, Тимотеју, најкасније насталој, он, чусте, каже за себе да је најгори од свих грјешника.
Не правда се он много, а могао би. Своје претходне, и, заиста, страшне, видјесмо, гријехе, чинио је у најбољој намјери својој, у ревности, мислећи да Богу службу чини. Гријех из незнања мањи је гријех и блаже се, одувијек, судио; за свјестан и упоран гријех казна је страшнија била. Вели он, свакако, и себе у виду имајући: ”Ако ми гријешимо хотимице и послије примљеног познања истине, ту више нема жртве за гријехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике.“
Кад апостол Павле себе најгорим грјешником назива, он се Христом својим мјери. Савле је видео славу Божију и у свјетлости те славе његова тамнина још му се тамнијом указала. Што је човјек Богу ближи, то боље дубину своје грјешности види. Праведан човјек најоштрије себе осуђује. Велики светитељи и угодници Божији, у самртном су страху дрхтали пред величином Божијом. А што је човјек грјешнији, његова му се грјешност све мањом чини и сваким тренутком све прихватљивија постаје.
Савле, на путу за Дамаск сусрео је Господа и у сјају присуства Божијег сагледао себе у свој својој сићушности људској. Зато се он, и онда, и сада, у Посланици Тимотеју, не бави питањем грјешности људи около њега; он је себе мјерио и у грјешности својој сагледавао. Грјешном човјеку, свјесном погубности хријеха – а ко је од људи праведан – ни најмања утјеха не може да буде то да су други, такође, грјешни или, чак, грјешнији. Ако ћу се ја, не дај, Боже, у паклу мучити, шта ми може значити ако ће се и други у таквим мукама наћи.
Исповјест апостола Павла, једног од највећих угодника Божијих, нама би требало да буде прави повод за озбиљно претресање наших живота. Морамо се, на првом мјесту, и искључиво, својом, сопственом, грјешношћу бавити. Оставимо друге да себе, како им год драго, сматрају; себе анализирајмо а не њих. Ко се, имало озбиљније, собом позабави, нимало времена му преостати неће да се другима бави.
Али, гле, храбри нас на покајање апостол Павле: „Колика год да је грјешност твоја, дођи до ње, чупај је из себе; кај се, плодове покајања приноси; бој се али не очајавај; наде има; милост Божија неизмјерна је. Господ у свијет долази да грјешнике спасе.“
Покајане грјешнике Господ неизмјерно воли. У своме сродству, по тијелу, Он је имао итекако великих грјешника. Није се либио да се Сином Давидовим назове а не заборавите, то је онај Давид који је преко смрти ближњега свога до жене његове дошао. Али, то је онај Давид који је сузама покајничким даноноћно постељу своју квасио.
Господ се грози умишљених праведника. Јеси ли такав, „светац“ и „чистунац“, све своје обавезе „строго“ и „дословно“ испуњаваш, теби Бог потребан није нити милост Његова. Због тебе Он не долази.
Срећемо прелашћене, ђаволом посједнуте и обмануте, који, у умишљеној праведности својој, са свецима зборе. Замислите, њима се свеци јављају и небеске тајне откривају! Са Светом Петком, свакодневно, кафе испијају; са Пресветом, повремено. То су ти оличени у фарисејима, окреченим гробовима, „пуни костију мртвачких и сваке нечистоте“ на које се Господ страшно срдио, викао на њих и свакаквим их именима називао.
Безнадеждни су они који не знају и не прихватају да су изгубљени. Кад Господа осуђиваху да се са грјешницима дружи, да са њима једе и пије, одговарао им је да није дошао да зове праведнике него грјешнике на покајање. „Не требају здрави љекара него болесни“, одговарао им је. Када се Васкрсењу Своме упутио, са собом је повео једног од, заиста, највећих грјешника: покајаног разбојника са крста.
За наду и охрабрење наше, Господ је преобиље примјера Свога милосрђа дао. Говорио је изгубљеној овци и великој радости када је нађена. Словио је о изгубљеној, па нађеној, драхми. Казивао је о блудном сину и радости очевој када га, је пред домом својим, угледао. А словом својим апостолским, данашњим, нама, који смогнемо снаге да се са грјешношћу својом суочимо, апостол Павле, као и своме ученику, Тимотеју, поручује: Ако је Господ, мене, онаквог грјешника, помиловао, не бојте се ни ви, колико год да су вам гријеси велики, ако се обратите и покајете, и плодове, достојне покајања, принесете, и вас ће Господ спасити и помиловати. Ја – вели нам он – „бих помилован да би Исус Христос показао на мени првоме све дуготрпљење, за примјер онима који ће вјеровати у живот вјечни.“
Протојереј Василије Томић
Извор: vasilijeprotatomic.com