Када читамо Посланицу Филипљанима, у првој глави, 12. стих, наилазимо на нешто врло интересантно, где је Свети апостол Павле написао: “Хоћу, пак, да знате, браћо, да је оно што се збило са мном само допринело напретку Јеванђеља”. Човек се ту мало замисли, зато што је Посланица Филипљанима написана у периоду када је Апостол Павле био затворен у тамници, у Риму. Човек се запита: како је то допринело, та несрећа, недаћа, уместо да је Апостол Павле био слободан и да, пред великим аудиторијумом, шири Јеванђеље? Он је ипак схватио да је све то што се збило са њим допринело напретку Јеванђеља.
Тако се и нама некада чини да наша делатност нема ефекта, да смо сузбијени на мали простор. То драстично уништава наш ентузијазам и свакодневну радост. Међутим, ако желимо бити радосни, неопходно је ствари посматрати из шире перспективе. Наравно, потребно је време за то, потребно је и мудрости, али је, у сваком случају, потребно увек гледати ширу слику, не сузбијати се у мале, ускогруде закључке. Јер, ако не настојите да своје делатности гледате из шире перспективе, лако ћете постати обесхрабрени, фрустрирани и несрећни. Без обзира шта се дешава у вашем животу, било добро, лоше, ружно - Бог све ради по свом савршеном плану.
И Апостол Павле је то врло добро спознао, кроз свој живот. Откако је постао хришћанин у Дамаску, Апостол Павле је имао велики сан: желео је да проповеда Реч Христову у Риму јер је Рим тада био центар света. И Бог је имао исти план, али на сасвим другачији начин него што је то замишљао Апостол Павле. И, уместо да пошаље Апостола Павла да проповеда онако као што је чинио у осталим великим градовима, када је Апостол Павле био слободан, праћен мноштвом људи, успешан, поштован, мада и прогањан, Бог је, у овом случају, имао сасвим другачију перспективу, али очито и много делотворнију. Бог је Апостола Павла учинио царским заробљеником римског цезара. А цезар је, у то време био Нерон, зао и покварен човек, како се тешко може и замислити.
И, шта се десило? Као царски затвореник, Апостол Павле је, током две године, био 24 сата везан ланцима за војника царске гарде. Ти војници су се смењивали свака четири сата. Дакле, 6 војника дневно, пута 365 дана и пута два - произилази да је, у периоду од две године, колико је био затворен, Апостол Павле проповедао 4.380-орици војника царске гарде. Замислите то! Па, ко је овде био прави заробљеник? И, ко је имао свака четири сата - нову особу као публику? Неко ће рећи: није то велики аудиторијум, као да говори пред 100, 200, 1000 људи, него један човек понаособ... Али, Апостол Павле је био довољно мудар да схвати да је то била изузетна прилика за њега.
Тако ми, некада, не схватамо да су драгоцене неке мале прилике које нам Бог даје, па их пропуштамо... Не обраћамо пажњу на нешто што - корак по корак, камен по камен, кап по кап - може да нам донесе изузетно значајну оставштину. Ово што се десило - није био план Апостола Павла, већ у потпуности Божији план. Из овог плана су се изродила два невероватна резултата, за која ми данас знамо. Прво, у Посланици Филипљанима, глава 4, читамо да су неки најближи чланови породице цезара Нерона постали хришћани јер су чули сведочење Апостола Павла у Царском суду у Риму. Уз то, он је, у току те две године, проповедао 4380-орици војника царске гарде, и то је извршило велики утицај на људе.
Други резултат је последица карактера Апостола Павла, који није могао бити миран и пасиван, ни у једном тренутку, нити је желео да буде миран и пасиван, већ је сваки трен користио за ширење Христове Речи. Тако је Апостол Павле у затвору био просто присиљен да физички мирује, и као резултат тог смирења - написао је највећи део Новог Завета, тј. други део Библије. Написао је 7 књига!
Питамо се: који је део његовог рада имао више утицаја на људе: његова проповед у Колосеуму или славне посланице, тј. књиге које је написао и које су се касније уврстиле у библијске књиге? То је Посланица Римљанима, Прва и Друга посланица Коринћанима, Посланица Галатима, Посланица Ефесцима, Посланица Филипљанима и Посланица Колошанима. Ових 7 књига, које је написао у заробљеништву, просто притеран, да би се смирио..., ових седам посланица Апостола Павле привукле су Христу милионе људи током година, и данас привлаче! И данас објашњавају кондензовану Божију мудруст.
Апостол Павле је знао да Бог има већи план, и зато је могао бити сасвим радостан и испуњен, посматрајући шта је све Бог чинио кроз тешке затворске околности, у којима се затекао.
Неко други би, на његовом месту, кукао, говорио да је грозна та затвореничка ћелија у којој је, а он је тако савршено употребио сваки моменат који је тамо провео!
Тако и ви: сваки пут када се трудите да чините своје најбоље, поготово у Цркви, и кад почнете да мислите да је ваш племенити посао узалудна жртва - сетите се Апостола Павла и чините како је он чинио.
Покушајте да посматрате своје дело кроз Божију призму, кроз ширу слику. Прихватите те мале прилике које вам се пружају - каменчић по каменчић, кап по кап - у којима ћете успети да направите оставштину, или да постигнете неке значајне ствари у животу. Немојте их одбацивати и говорити: “То је безвезе, то је мало, требало би да радим нешто велико...”
Јер, и тај посао на малом, као што чујете из ове приче, може бити много већи него што се то вама, у овом тренутку, чини. Из тог разлога, посматрајте ширу слику јер ћете тада моћи да се суочите са својим животним проблемом, у тим ограничавајућим околностима, на много спремнији начин, са много више вере и поверења.
Успећете много више да урадите у околностима за које вам се чини да су ограничавајуће. Може се испоставити да вас баш те ограничавајуће околности катапултирају у један изузетан живот и у изузетну оставштину!
Весна Биорац, православни мисионар
Извор: saborna-crkva.com