1. Бог је са нама
Када ствари иду добро, није тако тешко сетити се Бога. Али када нам се чини да ништа не иде како треба онда се питамо где је Бог у нашим животима. У Старом завету. Пророк Илија (Свети Илија) отишао је у потрагу за Богом да прича са Њим. Открио је да се Бог не налази у великим представама земаљске силе (ветру, земљотресу, или ватри)... него се Он налази у тихом шапутању (1. Књига о царевима 19, 9-13). Касније, када је Бог одлучио да постане човек, он није рођен као цар него га је родила млада девојка у пећини. Исус је рођен и назван Емануил (дословно „Бог је са нама“) и то на начин који ми нисмо очекивали (Мт 1, 23).
За многе од нас може бити веома тешко осетити Божје присуство онда када пролазимо кроз тешка времена. Туга и жалост могу нас одвести у очај и потиштеност. Брига води стрепњи и страху. А страх нас управо води до тога да се изолујемо и изгубимо у свим тим „шта ако“ у нашим мислима.
Па како онда да видимо да је Бог са нама? Постоји једна дивна православна молитвена служба „Акатист-Слава Богу за све“ која нам помаже да размишљамо о многим нашим благословима и захвалностима онда када смо можда склони да не видимо ниједан. Бог је са нама у пријатељској и родитељској љубави. Чак и после неке недаће, Бог нам се обзнањује у усрдним делима странаца или кроз услугу хитне службе. Бог је са нама, и ми препознајемо његово присуство када научимо да видимо многе знаке његове милости.
2. Не можемо увек објаснити патњу
Како се многи од нас питају „Зашто“ када се суочавају са патњом, нема мањка људи који дају објашњења. Многи протестантски пастори наводе да природне катастрофе служе као знак другог Христовог доласка, као казна за грехове које је починило друштво. Други људи, као што је Кирк Камерон ( глумац у комедији Нарастајући болови од 1985-1992 и популарне серије Остављени о наводном „уздизању у небо верника приликом другог Христовог доласка“ ) наводи да олује као што је ураган Ирма служе појединцима да се лично покају.
Један блогер, коментаришући опажања Кирка Камерона, написао је следеће:
Људи који су рањени или су у жалости и сломљеног срца треба бринути о њима и утешити их и загрлити- њима не треба теологија из фотеље о томе зашто је ово добра ствар, нити да је то Божанска лична порука, нити шта им Бог можда лично каже. Једна је ствар за жртву да тражи и размишља о таквим стварима за себе, а друга ствар је да ми то урадимо за њих...
Можда би требало да признамо мистерију, неугодност и напетост коју духовност доноси у болним, застрашујућим временима.
Можда када су људи терорисани природом и нељудскошћу око њих, уместо што узвикују беседе- можда треба да ућутимо и једноставно да покушамо да будемо вољено, саосећајно присуство.
Овај одговор ми је толико значио, лично, јер још осећам инстинктивно бауљање док чекам неке религиозне мердевине да ми се да тумачење предстојеће катастрофе које природне непогоде могу представљати. То је део мог пута ка исцељењу које се јавило у заједници која се окренула уздизању пре него што је постала православна.
Понекада можда претерујемо у тражењу значења у ситуацијама које су једноставне. Ми живимо у сломљеном свету са болом и патњом и бити хруишћанин не значи бити имун на свет. Ја не могу да дам значење још једној патњи. Ја чак не могу ни да гарантујем да ће моја сопствена патња имати смисао; једино што могу да урадим је да то препустим Богу кроз молитву.
3. Молитва није нека трансакција
Када се суочавамо са тешким временима, молитва је или последња ствар на коју помислимо или нам није на дохват руке. Док сам посматрао ураган Ирму како се приближава Флориди, морао сам свесно одбацити жељу да се следим у стрпњи за породицом и пријатељима већ сам се уместо тога окренуо молитви. У том тренутку, молитва је била једина ствар коју сам могао да урадим. Али шта ако се моје молитве не услише? Шта ако то што тражим (заштиту људи које волим) не добијем?
Огу да приступим молитви као трансакционом процесу са Богом или да јој приступим са трансформационим сусретом са Њим као делом нашег односа. Ја злоупотребљавам свој однос са Богом ако очекујем од Њега нешто заузврат томе што сам потрошио време и енергију на молитву. Ако мислим да ћу добити шта желим само ако брзо и на одговарајући начин кажем праве речи, или тражим правог свеца да ме заступа, не посвећујем себе ни друге Богу.
Уместо тога, могу да одаберем да препустим своје бриге и забринутости Богу. Могу да кажем Њему шта ме плаши, могу да га замолим да Његова воља „буде и на земљи као што је на небу“ као што се молимо у Оче Наш. Олим се тако да могу да будем свестан да сам у присуству Бога и да Бог може омекшати тврдоћу мога срца. А онда, природно, Бог ми даје снагу која ми је потребна да поднесем тешка времена.
*****
Сваке године на летњем кампу, један од мојих омиљених тренутака је када кампери науче химну „Господару моћи“. Док понављамо речи, значење тоне у дубине и ми препознајемо да су речи заиста истините „Господару моћи, буди са нама у време невоље, осим Тебе немамо другу помоћ, Господару моћи, смилуј се на нас!“ Не постоји увек бег од тешких времена, али постоји увек Божје присуство са нама у свему томе. Да ли и ти покушаваш да нађеш смисао у свакодневним борбама? Како можеш то понудити Богу данас?
Сем је пасторални асистент у грчкој православној цркви Свети Никола у Вирџинија Бичу, Вирџинија. Одрастао је у Паухетану, Вирџинија и студирао међународне односе и шпански на универзитету Џемс Медисон. Докторирао је на Часном крсту грчке парвославне теолошке школе 2013. Воли храну, језике, родослов и добру кафу.
Отац Сем, редован је сарадник блога the Y2AM Blog.
За сајт вјеронаука.нет превела Сања Симић Де Граф
Извор: вјеронаука.нет, pravmir.com