Јеромонах Антоније Светогорац, монах који је живео на Атосу у деветнаестом веку и обилазио многа знаменита места, описао је овај веома поучан случај у својим писмима пријатељима у Русији. Једном приликом, Антоније се упутио са једним монахом са Свете Горе у његову келију. Када су пролазили поред огромне стене која се уздизала над провалијом, његов сапутник му је испричао следећу причу, повезану управо са тим местом.

Пустињски Живот и Искушење

До последњег турског рата, овде се спасавао Грк, који је био из познате породице, али је одрекавши се свих својих права на славу и почасти света, изабрао је пустињски живот.

Мора се претпоставити да је био нарочито јак у подвизима, јер иначе не би изазвао демона. Кад су сви покушаји у мисаоној борби с пустињаком остали узалудни, демон је код њега нашао слабу тачку, те је његово сопствено срце и разум употребио као оруђа за његов чудан пад.

Демон је пустињаку завртео памет мислима о висини његових подвига...

Убедио је његов разум показивањем разноврсности, строгости и мноштва тих подвига, и на тај начин мало-помало, временом, довео несрећника у такву заблуду да је он почео да прижељкује тајанствена привиђења и очигледна искуства духовног света.

Кад су се на тај начин у њему дубоко укоренили гордост и надменост, демон је почео одлучно да делује! Почео је да се јавља пустињаку у виду анђела и да беседи с њим.

Несрећник је до те мере веровао анђеоским речима и својим сопственим мислима, да је почео да прижељкује да служи Цркви у архијерејском звању, којег је он, по речима анђела, одавно био достојан и за које је од Самог Господа предодређен.

Пошто су и његови родитељи били веома утицајни, њихов значај у свету заокупљао је његову машту, и слава њихових имена голицала је мисао занесеног подвижника.

Недостајао је само повод који би из пустиње могао да га изазове у свет… Али, демону то није представљало велики проблем.

Долазак "Посланика" и Преокрет

Једном, кад је пустињак био веома заузет размишљањем о својој високој предодређености у будућности и дубоко се замислио, смишљајући начине за достизање свог циља, одједном је неко звецнуо алком на трему.

Пустињак је уздрхтао, прекрстио се, и шапћући молитву пришао вратима. “Ко је?” упита он. “Ми смо из твог завичаја, доносимо ти поздрав од твојих и још понеке ствари. Дошли смо ти с важном поруком, дозволи да уђемо код тебе и да поразговарамо с тобом, свети оче.” – одазваше се иза врата.

Пустињак отвори врата и три непозната човека га с поштовањем поздравише. “Добро дошли,” скромно рече пустињак, отварајући врата.

Али, какво лукавство! Колико је много оних који би сада без размишљања прихватили овакав позив!

Непознати уђоше. Домаћин посади госте на диван од асуре и сам седе преко пута њих. На крају их пустињак упита за циљ њихове посете и непознати почеше да говоре:

“Ево шта ти морамо рећи, свети оче: ти знаш како ми страдамо под влашћу Порте, како смо угњетени ми и наше породице, наша вера и сама наша Црква… Ти, наравно, то и сам знаш…” “Да, тако је,” саосећајно рече пустињак, “шта то треба да значи?”

“Ти сигурно знаш и то,” настави непознати, “да се рат Турака с Русијом завршио миром који је за нас веома повољан. Сада имамо могућност и слободу да живимо хришћански… Али ево у чему је несрећа: у нашем, твом завичају, нема епископа. А може ли бити Црква без епископа, имамо ли ми снаге сами собом да управљамо? Ко ће нас одбранити од пљачке Турака?

Међутим, знамо твоје рођаке, знамо и твој живот, и зато смо те, опрости нам што смо то учинили без твог пристанка, измолили за свог епископа. Ево ти за то и турског фермана, а уз њега је и повеља патријарха.”

Непознати извадише папире и предадоше их пустињаку.

“Молим вас!” успротивио се пустињак смирено погнувши главу, а у ствари спреман да скочи од радости. “Зар ја да примим жезал пастирског управљања кад немам снаге да владам сам собом? Зар ја да преузмем на себе бреме апостолског служења кад осећам своју сопствену немоћ и мноштво грехова? Не, децо, одричем се онога што премашује моје снаге! Осим тога, пустиња је за мене рај, дао сам завет пред Богом да ћу умрети овде…”

“Мисли о себи како хоћеш, свети оче,” одговарали су непознати, “а глас народа је глас Божји, воља владе је воља Божија! Ти знаш да је општа корист пре наше појединачне. А чему ферман? Не, оче, не одричи се!… Црква те зове. Ако те ништа не дира, ни јади народа, ни наше породичне несреће, зар за тебе ни нужда Цркве ништа не значи?”

“Кад је тако,” одговори пустињак на крају, тек након неког размишљања, “пристајем.”

“Дакле, оче, пожури!” приметише гости. “Што пре кренемо, тим боље, недалеко одавде на путу нас чекају мазге и пратиоци.”

Пад са Стене

Док се пустињак спремао и нешто стављао у своју врећу, непознати нису престали да га пожурују.

Почеше да се пењу стазом ка самом врху стене. Тешка туга и нејасан предосећај притискали су груди подвижника, јер је био жалостан због растанка са својом пустињом. Кад су се попели тамо на сам врх, несрећник није хтео да оде, а да још једном не погледа на лепоте низије своје сурове пустиње.

Сва тројица су стајали на стени, испод њихових ногу је лежала провалија…

Пустињак је био тако неопрезан да је у разговору с непознатима дошао с њима на најстрмији део стене. И ту га снажан ударац у леђа збаци као јесењи лист с дрвета који је ветар откинуо у бездан, а са стене се зачу звиждук и сатански кикот разлеже се над пустињом.

Несрећник, међутим, није одмах умро. Бог му је дао време за покајање и, баш као поручено, Својим провиђењем је послао монаха из суседне келије да наиђе управо тим путем. Несрећник који је пао био је потпуно сломљен, лобања му је била разбијена, крв је обилно текла из рана, али је ипак имао довољно времена и снаге да исприча детаље из свог живота и искушења која су га задесила, и замолио је да га братија, која су га познавала, помињу и да се моле за њега. Одмах после тога, на рукама монаха који је плакао, испустио је душу.

Светогорац који је чуо за овај страшни случај, стојећи на самој литици, више се чудио томе што је овај несрећни монах још остао жив павши са такве висине.

“Сигурно је имао неке врлине ради којих га Господ није оставио да умре без покајања.”

Очигледно је да се демони ни из далека не боје увек наших молитава, него још могу да подстичу многе наше неправилне молитвене напоре.

Јеромонах Антоније Светогорац
Извор: "Атонски Подвижници Деветнаестог Века"