Након речи: „А кад умре сиромах (Лазар), однесоше га анђели“ (Лк 16:22), желим одмах да разјасним једну погрешну идеју која је раширена међу људима. Мање поучени често верују да душе људи који су умрли насилном смрћу постају демони.
То није истина
Поново наглашавам: то није истина. Душе оних који су умрли насилно не постају демони, већ то постају душе оних који живе у греху. Њихова природа се не мења, већ се њихове жеље и поступци изједначавају са злом природом демона. Управо зато је Христос рекао Јеврејима: „Ваш је отац ђаво“ (Јн 8:44). Он их је назвао ђавољом децом не зато што су се променили у природу сличну ђаволовој, већ зато што су чинили иста дела као он. Зато и додаје: „и сласти оца свог хоћете да чините“.
Слично томе, и Јован каже: „Породи аспидини! Ко вас упути да бежите од гнева који иде? Родите, дакле, род достојан покајања. И немојте помишљати и говорити у себи: Имамо оца Аврама“ (Мт 3:7-9). Свето писмо, дакле, успоставља сродство не на основу порекла, већ на основу доброг или лошег карактера. Зато људе који се понашају или делују слично некоме, Писмо назива његовим синовима или браћом.
Зашто ђаво шири ову злу идеју?
Ђаво је смислио ову опаку причу да би умањио славу мученика. Будући да су и они умрли насилном смрћу, он је хтео да их обесвети. Међутим, у томе не успева. Слава мученика остаје нетакнута. Али ђаво жели да постигне нешто друго, још горе. Он је преко врачара, који су његове слуге, уверио људе да убијају недужну децу, очекујући да њихове душе постану демони и на крају његове слуге. Понављам, ове теорије су лажне.
Али шта ако демони кажу: „Ја сам дух тог и тог монаха“? Зар треба да им због тога верујемо? Наравно да не. Они то говоре да би преварили оне који их слушају. Зато је Свети Павле зауставио њихова уста чак и онда када су говорили истину. Он није желео да се под тим изговором касније лаж меша са истином и да им се даје било каква веродостојност. Кад су демони рекли: „Ови су људи слуге Бога Свевишњега, који нам објављују пут спасења“ (Дап 16:17), Павле се разгневио, прекорио враџбину и наредио демону да изађе.
Шта је ђаво постигао тиме што је рекао истину, „Ови су људи слуге Бога Свевишњег“? Пошто су многи људи слаби у вери и не могу увек да разликују истину од лажи коју говоре демони, Павле је одмах прекинуо њихово „проповедање“. Тиме је хтео да им поручи: „Ако си бешчастан, немаш право на слободу говора. Ћути и не отварај уста! Није твоје да проповедаш, то је привилегија апостола. Зашто си присвојио оно што ти не припада? Ћути! Ти си одбачен од славе.“
Исту ствар је урадио и Христос кад му је зли дух рекао: „Знам Те ко си“ (Мк 1:24). Христос га је строго укорио, учећи нас да никада не слушамо демоне, чак и када говоре истину. Стога, не верујмо злим духовима ни када говоре истину. Избегавајмо их и окрећимо се од њих. Истину и учење треба да проучавамо са пажњом, не из речи злих духова, већ из Светог писма.
Шта се заправо дешава са душом након смрти?
Да бисмо показали да није истина да душа, када напусти тело, долази под власт злих духова, послушајте шта говори Свети Павле: „Јер који умре, опрости се од греха“ (Рим 6:7), што значи да он више не греши. Док душа борави у телу, ђаво може да је напада, али јасно је да то не може када душа напусти тело.
Како онда људи греше, ако над њима није извршено насиље? Они греше добровољно и намерно, предајући се греху без принуде. То доказују и они који су се одупрли ђавољим смицалицама. Тако Сатана није могао да наговори Јова да изговори било какву богохулну реч, иако је покушавао на хиљаде начина. То показује да је у нашој моћи да прихватимо или одбијемо његове савете, и да нисмо под његовом апсолутном влашћу.
Из параболе о богаташу и Лазару јасно је да душе, након што напусте тело, не остају овде, већ се одмах одводе. „Збило се“, речено је, „да је [Лазар] умро, и да су га анђели одвели.“ Не само душе праведника, већ и душе грешника бивају одведене. Ово је јасно и из приче о богатом човеку. Када му је земља обилно родила, он је помислио: „Шта ћу чинити? Ево ово ћу учинити: порушићу житнице своје и саградићу веће“ (Лк 12:18). Ово стање ума је бедно. Он је заиста „порушио“ своје житнице, јер сигурна складишта нису саграђена од камених зидова, већ су то „уста сиромашних“. Али овај човек је то занемарио и био је заокупљен грађењем камених зидова. Шта му је, међутим, Бог рекао? „Безумниче! Ову ноћ узеће душу твоју од тебе.“
Путовање душе после смрти
Приметите још ово: у једном пасусу се каже да душу односе анђели; у другом, да је „они траже“. У првом случају, анђели их воде и чувају као крунисаног победника. У другом, страшне силе их одводе као затворенике.
Као што се борац у арени, након што је извојевао победу, овенчава круном и ношен је кући уз аплауз и дивљење, тако су и анђели одвели Лазара. Међутим, у другом случају, страшне силе су послате да узму душе грешника. Душа не може сама од себе да напусти овај живот.
Као што нам треба водич када путујемо из једног града у други, много више је души потребан водич када напушта тело и креће ка будућем месту боравка. Из тог разлога, душа се често уздиже, па поново тоне у дубине, страхујући и дрхтећи док напушта тело. Свест о гресима нас прожима, а највише у тренутку када треба да будемо одведени пред страшни суд. Тада се сав терет кривице износи на светлост, ставља се пред очи душе и изазива дубоко покајање.
Као што су затвореници у сталној жалости и болу, посебно оног дана када их воде на суђење и када чују глас судије, тако су и њихове душе, пуне страха, горе од мртваца. Много више је душа повређена када мора да пожури да изађе, мучена сваким тренутком грешног дела.
Свети Јован Златосути