Дакле, за лечење наше "оцрњене" природе, потребна је само Божија благодат и духовник који може да је пренесе преко светих тајни наше православне Цркве.
Духовник је неко сасвим посебан. Нема никакве везе са световним научним образовањем. Не мора имати никаква знања о разним световним теоријама. У већини случајева може их и знати, али им не може веровати, јер су световне теорије промењиве, трпе разне утицаје, али се и непрекидно надграђују. Дело духовног оца је пружање благодати коју је добио. Није од овога света. Као што и онај који дарује благодат "није од овога света", већ је Христос, који са Светим Духом охришћује људе, тако и благодат коју добија духовник није од овога света, није дело науке и научног знања. Зато следи друга правила.
Духовно очинство је пород црквеног живота. Један духовни отац се не може родити изван православне цркве. Многи "духовници" су пали у ову заблуду и мислили да кроз процес давања и лечења људи пружају и духовно деловање, при томе следећи световне научне методе, студирајући психологију и световне науке и примењујући уместо традиционалних црквених метода, стечених током две хиљаде година искуства православља, световне научне методе које на крају доводе до неуспеха.
Старац Пајсије, који је саветовао болеснике да консултују само лекаре хришcћане, "јер их просветљује Бог", како је говорио, више пута је изразио своје незадовољство због књига о ''психологији", али и због саме "психологије" и "психијатрије", коју упражњавају лекари и научници који не верују у Бога и у постојању људске душе, као што то прихвата теологија источне православне Цркве. С обзиром да веcћина академских научника психијатрије сматрају да "психички феномени" имају само биолошку позадину, која подразумева порицање постојања нематеријане, умне и рационалне људске душе, старац Пајсије је био или веома суздржан или је имао негативан став према многим "терапијама" које су примењивали горе наведени психијатари.
Као што знамо, психијатрија је медицинска грана која се бави процесима у мозгу, нервном систему и неуротрансмитерима. Има један телесни приступ. Међутим, при лечењу душе не може да постојати научна методологија. Јер као што каже Свети Јован Дамаскин: "Све што је створено је немогуће истражити". Истражујете душу? Само Бог зна дубине душе.
Старац Пајсије је попут Светог Порфирија сматрао да је узрок већине душевних болести духовни и да је света тајна исповести целокупног живота од кључног значаја за коначно и комплетно душевно - духовно исцељење уз Божију благодат. На почетку процеса исцељења је покајање.
Покајање је дело које започиње осеcћањем своје људске слабости. Да би се излечила разна душевно - духовно обољења, треба уклонити њихове духовне узроке, а то су страсти (од којих је главна егоизам) и демони са својим деловањима. Када се човеку помогне да поверује у Бога и у вечни живот будућег века, тј. да схвати дубљи смисао живота, да се покаје и да скрушеног срца промени начин живота, одмах долази Божија утеха у виду благодати, која мења човека растерећавајући га од његовог наслеђа.
"Шта су то стрес, живци, ментална обољења?", питао је свети Порфирије и одговарао: "Верујем да иза овог свега стоји ђаво. Не потчињавамо се Христу са љубављу, па долази ђаво и све ремети".
Свети Макарије каже да је наша дужност да се боримо против ђавола, да га побеђујемо, потискујемо и одбијамо његове нападе. А Божије дело је да "искорени" зло. Ако неко нема тај осеcћај своје сопствене слабости, не може да верује Богу да cће га исцелити. Ово наглашава Свети Григорије, да не постоји ништа што остаје неизлечено, ако уђе у човека цео Христос: "Ако примиш у себе целог Христа, исцелиће све болести твоје душе". Нећеш моћи наћи ниједну другу терапију, целокупну терапију, ако не примиш целог Христа у себе. Ово је учење отаца.
Зато представља духовну незрелост или неверу кад православни хришћанин алтернативно прихвата било који облик психоанализе или психотерапије.
Закључак даје старац Пајсије у једној својој посланици, где каже следеће:
"Дакле, Божија благодат је све, а души може помоћи само један истински Духовник помоћу своје вере, онај који истински воли душу и саосећа са њоме јер зна колико је она драгоцена, онај који помаже души да се покаје, де се растерети кроз исповест, да се ослободи стреса и да се креће ка Рају, да избаци из себе мисли преко којих ђаво мучи осетљиву душу, те се душа тако исцељује. Не постоји тежа болест у свету од мисли, тј. када ђаво убеди човека преко мисли да није добро. Као што нема бољег лекара у том случају од искусног Духовника, који улива поверење својом светошћу и избацује ове мисли из осетљивих бића Божијих, те лечи душе и тела без лекова, помоћу благодати Божије, и осигурава им Рај".
Свети Козма Етолски нам говори: "Потребни су нам само душа и Христос. Да се цео свет обруши на нас, не може нам их узети, осим ако их сами не предамо својом вољом".
Мора престати дезоријентисаност савременог човека, који тежи да замени духовног оца психијатром, узалуд тражеcћи излечење душе тамо где га нема. Не остављајмо нашу душу, наше постојање, нашу слободу, у рукама људи и разних филозофских учења. Исцељење постоји само у истинској душевној болници, православној Цркви, а пружа га бесплатно Лекар наших душа и наших тела, наш Господ Исус Христ.
Протојереј П. Евтимије Музакитис
Извор: manastir-lepavina.org