О нападима на хришћане широм Блиског истока у време такозваног „Арапског пролећа“ недовољно се пише, нешто више говори, а најмање се делује да се таква питања интернационализују како би се заштитило право хришћана на достојанствен живот а често чак и голи опстанак.
Агресија на хришћане у Египту и Сирији од почетка „Арапског пролећа“ имала је увертиру у Ираку након свргавања са власти Садама Хусеина и БААС партије (2003) и током америчко–британске окупације Ирака (2003–2011). Ако о нападима на хришћане у Египту и Сирији од 2011. до данас знамо мало, много мање знамо о десетковању хришћанског становништва у Ираку које је изложено нападима милитантних исламиста.
Хришћанска заједница у Ираку је стара 2.000 година, једна је од најдревнијих у свету и носи непрекидни двомиленијумски низ. Асирци су на том простору примили хришћанство у 1. веку, чим је до њих стигла Христова поука кроз речи апостола Томе и Тадеја.
Асирци, древни народ Месопотамије, створили су империју (од 20. до 7. века пре Христа) која се на врхунцу простирала од Анадолије на западу до Персије на истоку и од Јерменије на северу до Египта на југу. Њихова писана историја сеже у време више од два миленијума пре Христа. Стога не треба да чуди што су, чим су христијанизовани, постали средиште хришћанске писане речи у Месопотамији, све до позног средњег века.
Током векова асирски хришћани у Ираку подељени су на више целина: Асирску цркву Истока, монофизите, халдејце и друге цркве које су у јединству с Римокатоличком црквом, затим има нешто православних, римокатолика и протестаната.
Арапска освајања Месопотамије донела су у 7. веку нову религију – ислам. У првим вековима после арапских освајања хришћански интелектуалци су имали виђеније улоге у муслиманским друштвима. Исти случај се догодио у муслиманском Ираку где су такав положај уживали Асирци. Међутим, крсташки ратови (од 11. века) су повећавали тензије и јачали нетрпељивост муслимана према аутохтоном хришћанском становништву.
С тим у вези жртве верских прогона су од 13. века (а и у каснијим вековима) постали хришћани у Месопотамији, највише Асирци али и други хришћани који су у мањем броју присутни на том простору (нешто Јермена и Арапа).
Последњи велики масакр асирских хришћана догодио се 1933. када је војска Краљевине Ирака напала 63 асирска села на северу земље и убила неколико стотина или хиљада хришћана (тачан број се не зна) у виду освете за наводу асирску наклоност британским колонијалним властима (1914–1932).
Ирачка краљевска династија је свргнута 14. јула 1958. а Ирак је установљен као социјалистичка република што је остао све до свргавања председника Садама Хусеина (2003). У социјалистичком Ираку није било прогона хришћана, него су они у државној администрацији досегли високе позиције и играли су важну улогу у политичком животу земље.
До 1979. неколико хришћанских политичких фракција створило је заједнички асирски блок који је током осамдесетих обезбедио да број хришћанских представника у ирачком парламенту не буде мањи од пет посланика (од укупно 111). Будући да су наступали као Асирци, обликовани су и као трећа етничка група по снази после Арапа и Курда.
Даље, Тарик Азиз (Михаил Јухана, крштен као Мануел Кристо) био је министар спољних послова (1983–1991) и заменик премијера Ирака (1979–2003). Од 2003. до данас се налази у затвору, прво америчком а потом наметнутих ирачких власти. У октобру 2010. ирачки суд га је осудио на смрт што је изазвало протест ирачких епископа, Ватикана, Европске уније и Уједињених нација. Одмах потом ирачки председник Џалал Талабани је одбио да потпише одлуку о Азизовој егзекуцији.
Заправо, свргавање Садама Хусеина, америчко–британска окупација Ирака и успостављање нових власти у Ираку показали су се погубним по ирачке хришћане. Папа Јован Павле је упозорио председника Џорџа Буша да ће војна интервенција у Ираку имати погубне последице по хришћане. Чим је америчко–британска интервенција завршена, 1. маја 2003, уследили су напади на хришћане. Активисти за људска права су известили да је америчка војска у Ираку „индиферентна“ у заштити права хришћана. Америчка администрација одбијала је да прихвати да су напади на хришћане верски мотивисано насиље.
До 1987. било је 1,4 милиона хришћана у Ираку (8% популације). Један део хришћана отишао је из Ирака током деведесетих како би срећу потражио даље од економских санкција. Међутим, тек по свргавању власти Садама Хусеина, односно у време америчко–британске окупације земље коју неки називају „ослобађањем од диктатуре“, број хришћана у Ираку је насилно смањен.
Ево изричитијих примера због чега: зна се да је само Ал Каида од 2003. до 2011. напала више од 60 цркава; у августу 2004. у бомбашким нападима у време недељне службе нападнуто је седам цркава а погинуло је 18 хришћана (догађај је познат као „Крвава недеља“); у октобру 2006. исламисти су одрубили главу и удове монофизитском свештенику; у јуну 2007. у цркви су убијени секретар халдејског архиепископа и још тројица хришћана; у јануару 2008. извршени су координирани напади на девет цркава у Багдаду, Мосулу и Киркуку; у фебруару 2008. убијен је халдејски архиепископ Павле Фараџ Рах; у априлу 2008. убијен је још један монофизитски свештеник, а у фебруару 2010. у двонедељним нападима на хришћане у Мосулу погинуло је најмање 18 хришћана; у октобру 2010. исламисти су упали на недељну мису у Багдаду, заточили 100 хришћана а потом активирањем бомбе убили 58 и ранили десетине верника у цркви.
Хришћанска заједница која је углавном живела у Багдаду, Басри, Мосулу, Арбилу и Киркуку и асирским срединама на северу земље, почела је да се измешта како би избегла насиље. Напуштено је чак 57 цркава од 300 у којима је служено пре свргавања Садама Хусеина. Од 1,5 милиона ирачких избеглица у Сирији чак 20% су хришћани. Један број хришћана избегао је и у Либан и Јордан, други у ирачки Курдистан, а многи што даље у друге делове света. Тачни подаци о егзодусу ирачких хришћана низу познати. Сматра се да дневно око 30 хришћанских породица напусти Ирак. Има процена да је у земљи остало само 200.000 хришћана.
Реч је, дакле, о сумраку једне од најдревнијих хришћанских заједница у свету: месопотамијске, асирске и ирачке. Асирски, односно, ирачки хришћани сматрају да су за њихов егзодус криви како исламисти који су насрнули на њих тако и западне земље (на првом месту Сједињене Америчке Државе) које нису ништа учиниле да једна од најстаријих хришћанских заједница нађе мир у поратном Ираку.
Напротив, америчко–британска окупација земље (2003–2011) и успостављање нових ирачких власти (такозване демократске владе) довели су хришћане у Ираку скоро до истребљења. Има мишљења да ће преостала хришћанска заједница од 200.000 људи нестати из Ирака у наредних десет или нешто више година или да ће централни Ирак свакако остати без хришћана који ће своју несигурну будућност бар неко време имати у ирачком Курдистану.
Судбина хришћана у Ираку нажалост потврђује најцрње прогнозе о „постхришћанском Блиском истоку“. Одлазак хришћана из Месопотамије је известан и неизбежан. После Мале Азије (1923), Месопотамија ће бити следећа древна земља која ће изгубити двомиленијумско постојање хришћана. Отприлике сто година после Мале Азије.
Да ли хришћане Сирије и Египта чека слична судбина? Уколико западне силе наставе подршку исламистима на Блиском истоку, отворену или прећутну, на првом месту ће бити угрожена безбедност и опстанак хришћана у Сирији. Сценарио може бити сличан ирачком. Вишемилионска хришћанска заједница Египта има снаге да се дуже држи, али њена судбина зависи од тога да ли ће исламисти владати древним Мисиром.
др Александар Раковић, извор: Православље