Каква лепа реч – позвање… Чиста и узвишена. Када кажемо: „Он је нашао своје позвање“, то значи да је човек пронашао себе у омиљеном послу, да му се предаје у потпуности, без резерве, да се залаже и не обавља га ради пара, не као занатлија, него га обавља из љубави према стваралаштву и градитељству.
Удубљујући се у значење те речи, схватамо да је позвање човеку дато одозго – јер је Господ сваког од нас обдарио одређеним талентима и способностима. Нема човека који је потпуно лишен тих дарова. Док постајемо свесна бића и скупљамо снагу, осећамо склоност према овоме или ономе предмету, према одређеном послу. Постоје људи које привлаче језици, музика, и људи који се данима и ноћима без престанка друже са зупчаницима, клиповима, демонтираним моторима. Као што рече песник: „Срећници не гледају на сат“. Колико је важно ослушнути сопствено срце и не погрешити у избору оног посла који треба да постане не само наша професија, струка, већ управо – позвање! Дакле, не зависи све од Онога који позвање даје, већ много тога зависи и од онога који је позван.
Нико никада не може објаснити зашто неко по природи има леп глас а други тако влада речима да се његова уста могу назвати „медним“. То је тајна Божија. Таленат који нам је дат од рођења налик је небрушеном дијаманту. Чудесан је тај провидан, тврд камен, тек извучен из дубине „сибирских руда“! Ради њега је вредело ископати тоне и тоне празне руде. Али ма како изузетан био дијамант, брилијант се разликије од њега као небо од земље. Брилијантом називамо избрушени дијамант, чија вешта обрада захтева стрпљив и префињен рад.
Ето зашто за такав рад често нису спремни талентовани људи, посебно ако их околина непрестано обасипа похвалама и комплиментима. Погођен слаткоћом првог успеха који приписује себи, а не Богу и не умејући да захвали Створитељу за тајне и очигледне милости, надарен али духовно непросвећен човек пада у грех гордости и самодопадљивости.
Он се мири с постигнутим, губи осећање незадовољства самим собом, све приноси на жртву сопственој сујети. „…Ко не сабира са Мном, тај расипа“, каже Христос. Сабирати с Христом – значи посветити свој таленат Ономе који ти га је даровао и усмерити га да служи људима у славу имена Божијега. Расипати – значи старати се само о прослављању свога имена, не деловати ради опште користи, већ ради приземног користољубља и самољубља.
Ако ти је Бог стварно даровао таленат, не горди се, већ се бој. Бој се да ти Господ не ускрати дар због немарног односа према њему, због неумећа да га чуваш како треба или због неправилне употребе.
Кад постанеш свестан извесне способности или вештине, промисли о одговорности пред Богом, који је рекао: „И од свакога коме је много дато, много ће се и тражити…“ Ономе који није добио дар, судиће се блаже него ономе који га је добио. Строг је и захтеван суд над оним ко је добио а није умножио дар у славу Господа.
Ето зашто талентован човек истовремено мора бити и неуморан радник. „Други су достојни одмора, али не и ја“, смирено расуђује овај. И што се он више труди, шлифује, полира, додаје бљесак и сјај драгом камену сопствене душе – тим више Господ увесељава слугу Својега радошћу, награђује га спокојем и мирном савешћу. Ако људи и хвале хришћанина који их је обасуо доброчинствима, смирио, утешио, просветио, он за њих одавно има спреман одговор који се састоји само од две кратке, душевне речи: „Хвала Богу!“ Чини ми се да гесло сваког човека ствараоца мора да постане стих из псалма Давидова: „Не нама, Господе, не нама, већ имену Твоме дај славу!“
На свету постоји много позвања. И ма које да хришћанин изабере, он обавезно мора да тежи савршенству – не ради таштине или користољубља, већ ради славе Божије. Овладавање неким послом до савршенства често се у свету на језику обичних појмова назива професионализмом. Ту реч цене сви, јер она говори сама за себе. Ако ти себе називаш верником, онда се од тебе двоструко тражи – јер ће твој посао, плодове твог рада, људи пристрасно процењивати: „Сад ћемо видети како је тамо код њих – верника!“ Сетимо се: што год Христос радио, радио је добро и зато му се обичан народ дивио и прослављао је Бога. Ето и нама узора. Бирај, или ће о теби, судећи по твојим делима, разочарано рећи: „А још је и верник!“, или ће с одобравањем и поштовањем посведочити: „Он није могао да уради лоше, јер је верник“. Дај, Господе, да читаоцима ове књиге у животу говоре само ово последње и да свако од њих буде прави мајстор, виртуоз свога посла – у науци, у уметности, у служењу људима! Стога ћемо, почев од школских дана, бежати од нерада, лењости и залудног провођења времена. А да ли је време за ленчарење?! Није, него с бодрошћу, с молитвом и с благом надом нека свако иде путем који је одабрао, путем скромног и самопрегорног рада, као што се говорило у стара времена: „Цркви за славу, родитељима за утеху, себи за спасење!“
На овоме би се могло завршити поглавље, али пре краја, као увек, у срцу оног који пише постане тесно од мисли које траже да буду забележене. Одавно се сматра да су међу разноврсним и племенитим позвањима најузвишенија три: учитељ, лекар и свештеник. Зашто нам се тако чини? Ја мислим да је то тако зато што у основи сва три лежи љубав. А љубав и милосрђе су од Бога, и Сам Он је Себи дао име Љубав. То значи да се без живог саосећања с људима, без пијетета према бесмртној људској души, без интересовања за људску личност, не сме ни помишљати на службу учитеља, лекара или пастира. У супротном, стићи ће нас жалосна судбина познатих јунака књижевних дела. Лик лекара који је изгубио љубав према пацијентима описан је у знаменитој причи А. П. Чехова, „Јонич“. Реч је о лекару који је издао своје позвање и постао шпекулант. Дело истог аутора, „Човек у футроли“, открива трагедију учитеља који се, изгубивши душу, претворио у мучитеља својих ученика. О свештенику пак, недостојном свога чина, поштено говорећи, чак не желим ни да помислим. Можда због тога што је већина одраслих читалаца васпитана у безбожничко време на нарочито одабраним негативним примерима те врсте који су при том често наказно извитоперени ради повлађивања тада доминантном антицрквеном расположењу. Ма како било, изгубити љубав – то је за свештеника нешто најстрашније, зато што свештенство првенствено и јесте служење љубави.
Љубав је – најузвишенији дар. Можда је тај дар највећи таленат од свих набројаних. Сетите се како је Христос Спаситељ трипут питао апостола Петра: „Симоне Јонин! Волиш ли ти Мене?“ А потом, сваки пут кад је добијао потврдан одговор, заповедао: „…напасај овце Моје“. Значи, сваки онај који не воли Христа и не извршава Његове заповести везане за љубав према људима, не би смео ни да помисли на свештенство.
Божанска Христова љубав, пастирска љубав – драгоцен је дар. Тај дар мора да се чува у чистом, непорочном облику. Ето зашто Света Црква од будућих пастира обавезно захтева непорочност, чистоту душе и тела. Другачије говорећи, онај који је намерио да крене свештеничким путем треба као зеницу ока да чува своју невиност и чедност. То исто односи се на служење „матушке“ – супруге будућег свештеника. Пре црквеног брака они су позвани да буду као чисти голубови, да чувају срца у девичанству, не допуштајући да их трулежни дух времена гурне у нечистоту блудности.
Добронамерни младићу! Девојко хришћанко! Још вам у потпуности није позната ваша будућност. Али ако маштате о узвишеној служби и племенитом послу, чувајте своју невиност! Будите чврсти и одважни у томе да бисте, кад се суочите са саблазнима, с Божијом помоћу изашли као победници. Од вас зависи да ли ће нерасцветали пупољак увенути у корену или ће се, одолевши подневној жеги, расцветати у сусрет Богу и људима у чистоти и части истинског позвања!
Протојереј Артемије Владимиров