У молитви Господњој Оче наш споменуто је на ванредан начин, у неколико реченица, све оно чега човек треба да се сети у часу смирења, када из обичне своје природе прелази у дух. Та молитва је тихи преглед животних нужди и сметњи, дугова и греха; уједно тихо осећање зебње пред могућним несрећама и смрћу; и тежња за спасењем.
Ипак нам понекад дође мисао да додамо нешто тамо где човек моли од Бога дарове, и тамо где човек моли отклањање зла и опасности. Дође нам да поред хлеба замолимо да нам се сачува разум. И дође нам да нарочито молимо да нас мимоиђе гнев.
Можда те допуне нису на месту. Можда није довољно скрушен онај који ни у молитви није задовољан само са кором хлеба. И можда је зала и опасности у човеку и око човека толико, да се за одбрану од њих не може молити друкчије до општим речима: „и не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукавого“. Можда. Али то не смета да се додирне у неколико речи оно што је у нама не ђаво лукави него ђаво безумни.
Црква убраја гнев у смртне грехе. Ретко што је нађено, речено и класификовано тачније. Јер је гнев оно што је афект у афекту, порок у пороку, оно што је заправо отров и зло у љубомори, зависити, итд. Сва та стања почињу у човеку са муком и грижом, а завршавају са потребом освете, али од потребе за насиљем до насиља, има празнина коју потире гнев. Кад се та стања осложе с навалом гнева, онда човек више није ни љубоморан, ни завидљив, ни грамзљив, него је само гњеван. Највишу свесност човечију, свесност одговорности, прождире гнев очас, као пламен перце.
Утолико је страшнији гнев, што може да освоји и безпорочнога. Болестан човек се може разгњевити до мржње и освете. Дохвата га, на прекретници између стрпљења или резигнације и гнева, ово друго: безуман гнев против дрвета пред прозором, против болесног места у телу, против болничара.
Има страшан гнев амбициозног и славољубивог човека. Замислио је да му свет призна нешто што сам себи не може признати, и ако то не буде, он се понаша лудачки, свети се, измишља грозне наредбе и одлуке, ако му је то у власти.
Али набрајању нема краја. Сви без разлике, а ми „виолентни Динарци“ нарочито, знамо шта је то кад из утробе јурне нешто вруће и замршено, и загуши у гркљану реч и договор, и удави у глави разум. Човек онда збацује крст који мора и треба да носи, и нема способности да учини мрвицу добра које му је дужност. У гневноме се стрелица напредовања окреће уназад, и човек се своди на најпримитивније што је човек био: постаје неразуман и диваљ, потребно му је тренутно утољење, и он га ствара по цену злочина и издајства.
Говори се понекад, и пише, о племенитом гневу. Племенитог гнева нема; а и оно чему се даје то име, очајање, огорчење, неспоразум – јесу ствари које треба да прођу критику моралних вредности.
Ваљало би опширније размислити о оној прекретници на којој се човек губи у гневу. На тој прекретници има, у већини случајева, исти број разлога да човек, са нешто песимизма, мало мудрости и мало умора истраје у својој судбини, или да скочи, сав свој разум да окрене против разума, и да улети у ватру гнева. Вредно би било потражити онај одлучни симптом који значи скакање стрелице уназад, у примитивизам и дивљаштво.
Извор: Исидора Секулић, Стопама Христовим, Београд: Отачник, 2019, стр. 103-104.