Нездрав душевни живот води самомњењу или самозаблуди. Гордо срце се пуни лудом похотом за уживањем светих, божанских, духовних осећања, за које је, међутим, сасвим неспособно.

Уместо да кроз молитву тежи мукотрпном самопознању (тј. једино потребном), нечисто срце стреми да се наужива у Божанском блаженству. У тежњи да произведе осећања „новог човека“ (за које је при својој страсности потпуно неспособно) срце изналази лажна осећања којима се придружује утицај демона. Такав човек има високо мишљење о себи самом, држи да има многе врлине и да поседује дарове Духа Светога.

Као жртва прелести, он је преблажен, опијен својим стањем, непрестано измишља духовна задовољства и плива у њима. То долази из уједи-њења похлепе и саможивости који узбуђују крв, стварајући лажно благодатно осећање и производећи сатанску надменост. Иако су овакви људи најчешће подложни гневу и чулности, они, с обзиром на своју гордост, с напором избегавају грубе грехе и граде се високоморалним.

Међутим, онај ко замишља да је бестрасан никад неће успети да се очисти од страсти. Благодат никад неће задобити онај ко уобрази да је поседује. Укратко, онај ко себи приписује духовне дарове, ко себи ласка и ужива у самоуображености, у ствари затвара приступ Духу Светом. Он у себи пориче сваку способност да живи у Духу, будући да је истину принео на жртву заблуди.

Ова врста прелести задовољава се проналаском побожних благодатних осећања, која су надокнада за права. Из тога проистичу погрешне представе о свим духовним делатностима и лажни појмови о свему - како унутрашњем, тако и спољашњем.

Прелешћеном говори Господ: Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан, и јадан, исиромашан, и слеп, и наг (Отк.3,17).