Претпостављам да се скоро свакоме од вас десило да сте, у неком животном периоду, били у ситуацији над којом нисте имали апсолутно никакву контролу. Ми јесмо креативна бића, позвани смо да правимо планове, да правимо анализе, да детаљно изанализирамо све да бисмо могли да унапредимо свој живот или своје пословање, односе у породици.
Међутим, врло често се суочавамо са ситуацијама, краткорочним или дугорочним, над којима немамо апсолутно никакве контроле. То уме да буде веома фрустрирајуће, због тога што свако од нас жели да тако добро изанализира сваку ситуацију да има и контролу над њом, али је то и веома корисно за свакога ко жели да расте у Духу, за сваког верујућег хришћанина. Важно је зато што, када бисмо имали контролу над свим ситуацијама и када бисмо знали како ће се већина тих ситуација разрешити, не бисмо уопште развијали своју веру.
Са друге стране, пошто је то врло фрустрирајуће, омаловажавајуће и удара не его, веома је корисно за нас да бисмо могли да прихватимо и ту другу страну нашег бића. Нико није савршен, нико није без мана, ни без слабости. Важно је да, уколико смо у ситуацији у којој смо “заглављени”, а то значи да немамо контролу над њом, да најпре пробамо све што је до нас.
Уколико видимо да ништа не доноси резултат, значи да смо у ситуацији кад и не треба да знамо шта ће да буде и како ће да се разреши. Тада је важно да научимо да се препустимо, да дозволимо Господу и силама божанским да уђу у наш живот и да то уреде, на најбољи могући начин. Незгода је што, када смо у ситуацијама над којима немамо контролу, мучи нас осећај кривице јер почињемо да се питамо: јесам ли ја толико глупа особа да не могу да пронађем себи излаз, нити решење из свега овога? То је оно што, некако, најтеже пада.
И сама сам била у једној таквој ситуацији, која није била краткорочна, пробала сам апсолутно све, ништа није функционисало, није могло да се промени ништа, покушавала сам да манипулишем околностима, да завршим ово, да урадим оно, али ништа није могло да нам промени ситуацију на боље, све је било као заковано. Ни напред, ни назад, ни лево, ни десно. Уколико се ви налазите у некој “заглављеној” ситуацији и не можете да је промените, било да је везана за породичне околности, за финансијску ситуацију, професионалне околности, здравствене..., као једна слика како се треба постављати у таквим околностима - за мене је била врло корисна прича коју сам прочитала у Старом завету: како је Мојсије изводио изабрани народ из Египта.
Замислите ту слику: изводи народ, којег је преко милион! Неки истраживачи кажу да их је било скоро два милиона. Да је неко питао Мојсија у том тренутку: “Мојсије, куда мислиш да водиш тај народ, којим путем?”, Мојсије би одговорио: “Не знам”. “А, шта ће народ да једе у пустињи, где ће да нађе воду?” (пошто, кад се изађе из Египта, нема ништа друго, само пустиња). Мојсије би одговорио: “Не знам ни то”. “Где ће народ да спава, како ће да разапне шаторе...? Где ћете да уђете у обећану земљу?” Он би рекао: “Ја стварно не знам”. Замислите како је то било тешко!
И, како је, на крају, Мојсије изашао на крај са свим тим? Тако што је имао веру и апсолутно поверење да ће Господ то да реши - корак по корак. И, да он и не мора да зна све унапред. Потом је мени, у свакодневици, користило када сам видела мог духовника, у тренутку када је требало да се пресели из своје велике куће, у којој је живео и коју је продао, на други крај државе, у другу кућу. То је све требало да се деси у неком периоду, а он није знао када ни како ће све то да се разреши. Ја сам га питала: “Оче, јеси ли ти нешто испланирао? Како ћеш да преселиш све ове ствари?” Он каже: “Не знам, нисам планирао ништа”. “Па, ко ће то да ти реши, како ћеш то да урадиш?” А, он (показујући прстом на горе) каже: “О Кириос! Господ ће све то да уреди!”
Ја сам сматрала да је то крајње неодговорно и глупо од човека-интелектуалца, да допусти случајним околностима да му решавају тако важна животна питања. То је само био доказ колико сам незрела и како не разумем како функционише овај живот. Десило се онда да је он, врло брзо, био постављен за свештеника у једној парохији. Парохијани су се брзо организовали, дошли су са контејнером испред његове куће, спаковали његове ствари у контејнер, бацили оно што је непотребно, све његове ствари превезли у други град, распоредили све у новој кући, тако да мој духовник није морао ништа да ради. Видела сам колико енергије, времена и емоција трошим понекад сасвим беспотребно. Колико је важно научити опустити се и предати Богу да заврши неке ствари.
Неки пут је важно чекати зато што - нисмо једини у тој причи која треба да се деси, па морају и ти други људи да се припреме или да сазру околности да би се то разрешило. Из тог разлога, важно је бити стрпљив. Иако сам све то знала, када сам ја имала такву дугогодишњу околност, над којом нисам имала никакву контролу, ја сам се копрцала као риба на сувом. Живот ми је пролазио највише у бризи и сталном размишљању: како ћу, шта ћу, шта да предузмем да би се ово променило...? Али, ништа није могло. Само сам се вртела укруг док једног тренутка нисам схватила: мени живот прође у секирацији! Године су ми прошле - бринући се, секирајући се - и шта сам решила? Ништа. Ништа се није променило на боље. Према томе, хајде мало да се опустим и уживам у животу. И, то је поента ове приче!
Када смо “заглављени”, када су околности такве да не могу да се промене, човек треба да схвати: ја сам у околностима које не могу да променим, нисам у оним околностима над којима имам контролу. Постоје ситуације када имамо контролу, када треба да планирамо, да радимо, да све детаљно анализирамо и идемо корак по корак, и онда успешно све завршавамо. Али, изненада се дешавају ситуације када немамо контролу и када се треба опустити. Треба пустити Богу да Он то уради, на најбољи могући начин и у тренутку када је то најбоље за нас. Дакле, да употребимо нашу веру. Да нам вера не буде само нешто што држимо у кутији и што отварамо недељом ујутру на Литургији, или када се молимо, када отварамо молитвенике, или када разговарамо са својим верујућим пријатељима, а у свакодневици је не употребљавамо.
Вера није нека интелектуална ствар, већ је поверење у Бога, опуштено поверење и очекивање да ће Бог разрешити на прави начин. У тим бригама, у тој секирацији, ми заборавимо како да уживамо у свакодневици. А, у суштини, Бог је сваки дан направио савршеним. Само ми, у нашој бризи, у нашој оптерећености свакодневним, малим стварима, не можемо да саучествујемо и не можемо да приметимо и да се дивимо тој лепоти.
Сваки дан садржи савршену мудрост, лепоту, доброту. Треба пронаћи време да саучествујемо у тој лепоти коју нам Господ, свакога дана, даје. Чак и ако сте затворени, по цео дан, у својој малој, мрачној соби, чак и ако сте у затвору, или сте стално у граду, па не виђате природу, или сте стално у природи, па не видите град, сваки дан је Бог направио да буде изузетан, и треба на интелигентан, креативан начин откривати ту лепоту.
Ако сте “заглављени” и не можете да промените своје животне околности, онда је веома важно отворити се за Божије благослове, а за њих се отварамо уколико се опустимо. Уколико почнемо да живимо у свакодневици, да живимо у свим тим “малим” стварима, које чине наш живот, у свим тим лепотама..., са таквим ставом - уживањем у свакодневици и верном надању и очекивању да ће Бог решити све, на прави начин и у правом тренутку, ми се отварамо за Божије благослове и, онда, веома брзо долази до промене. Па, чак и да не дође брзо, ви користите прилику да научите да уживате у животу. То је уметност своје врсте - научити уживати у једноставној свакодневици...
Весна Биорац, мисионар и иконописац
Извор: saborna-crkva.com