„Није ли ријеч моја као огањ – говори Господ; као маљ који разбија камен.“ (Јер. 23, 29)

И људске, наше речи, некада су биле тврђе од камена. Божија реч остала је каква је била, а наше су се речи похабале и утањиле. Некада су се људи речју везивали. Није било потребе за папиром, печатима и потписима, оверавањем стопут овереног. Гинуло се –али реч се газила није.

Данас, у доба свеопште девалвације свега и свачега и речи су постале јефтине. Свуда и на све стране бујице празних и лажиних речи, мора и океани непотребног говорења и дробљења. Реч је, дакле, изгубила своју чврстину и тежину. Због тога се посеже за нечим чвршћим и стаменијим, јемством које нашим ријечима враћа њихов значај и смисао. Зато се кунемо и заклињемо. Боље би било да се држимо Божије воље која нам забрањује олако трошење речи. „Још сте чули како је казано старима: Не куни се криво, а испуни што си се Господу заклео. А ја вам кажем: Не куните се никако… Нека буде ријеч ваша : да, да; не, не; а што је више од овога ода зла је.“ (Мт. 5, 22-37)

Строго узевши, заклињање је нужно зло. Међутим, има момената када Црква одобрава заклетву; заклетву у војсци, свештеничку заклетву, заклетву изабраних црквених посленика, заклетву на суду и друге. То је онда када су у питању виши интереси једне заједнице, и тада у томе учествује Црква на начин који је прописан и одређен. Кршење и гажење заклетве је велики грех којим се подривају сами темељи здравих људских односа. Нажалост, и тога је све више међу нама. Закуне се човек и још док реч у ваздуху лебди, док се још ни испарила није, а он већ другу мисао заснива и кује.

Добро треба пазити као се отварају уста ка Господу, како се речима барата. Са Богом шале нема. „Кад учиниш завјет Господу Богу својему, не оклијевај испунити га, јер ће га тражити од тебе Господ Бог твој, и биће на теби гријех“, (5. Мојс. 23, 21) опомиње Свето писмо. „Што ти изиђе из уста , оно држи и учини као што завјетујеш Господу Богу својему драговољно, што изречеш устима својим“. (5. Мојс. 23, 23)

Ево из Светог писма, Старог завета, примера – а има их обиље – како се дата реч и заклетва извршава. У једном пресудном тренутку по народ изабрани, пред тешку битку са непријатељима, синовима Амоновим, вођа израиљског народа, судија Јавтај, завјетова „завјет Господу и рече: Ако ми даш синове Амонове у руке, што год изиђе на врата из куће моје на сусрет мени, када се вратим здрав од синова Амоновијех, биће Господње, и принијећу на жртву паљеницу. И тако дође Јевтај до синова Амоновијех да се бије са њима; и Господ му их даде у руке. И поби их … у боју врло великом; и синови Амонови бише покорени пред синовима Израиљевим.

А кад се враћаше Јевтај кући својој у Миспу, гле, кћи његова изађе му у сусрет с бубњевима и свиралама; она му бјеше јединица, и осим ње не имаше ни сина ни кћери. Па кад је угледа, раздрије хаљине своје и рече: Ах, кћери моја, веле ли ме обори; ти си од оних што ме цвијеле; јер сам отворио уста своја ка Господу, и не могу порећи. А она му рече: Оче мој, кад си отворио уста ка Господу, учини ми, како је изашло из уста твојих, кад те је Господ осветио од непријатеља твојих, синова Амоновијех. Још рече оцу својему: Учини ми ово: остави ме до два мјесеца да отидем да се попнем на горе да оплачем своје дјевојаштво са другама својим. А он јој рече: Иди. И пусти је на два мјесеца, и она отиде са другама својим и оплакива дјевојаштво своје по горама. А кад прођоше два мјесеца, врати се к оцу својему, и он сврши на њој завјет свој који бјеше завјетовао. И она не позна човјека. И поста обичај у Израиљу, да од године до године иду кћери Израиљеве да плачу за кћерју Јефтаја од Галада четири дана у години.“ (Суд. 11, 30-40)

Чак кад се до заклетве преваром дошло, она је држана. Становници Гаваона задобијају лукавством пријатељство синова Израиљевих. И кад то ови открију, настаде распра, шта чинити. Али друге није било него се заклетви повиновати. „Учинимо им то, и оставимо их у животу – рекоше синови Израиљеви – да не дође гријех на нас ради заклетве којом им се заклесмо“. (Ис. Нав. 9, 20)

У Старом завету, заклетвом се решавало много спорова и недоумица. Сваком могућем препирању заклетва је била јемство. Кад се до истине никаквим другим начином није могло доћи, посезало се за заклетвом као неопозивом пресудом. Ако би ко ближњем својем дао новце или посуђе на позајмицу, па се украде из куће његове, а лупеж се не нађе, онда би господар оне куће стао пред судију да се закуне да није посегао руком својом на ствар ближњега својега. (2. Мојс. 27, 7-8) Ако ко да ближњему својему да чува магарца или вола или овцу или козу или које год живинче, па угине или ороне, или га ко отера а да нико не види, заклетва Господња нека буде између њих, да није посегао руком својом на ствар ближњега својега, и господар од ствари нека пристине, а онај да не плати.“ (2. Мојс. 22, 10-11)

У четвртој књизи Мојсијевој, петој глави, налазимо како се заклетвом решавало тугаљиво питање „љубавне сумње“. Ако би с разлогом, или без разлога, муж посумњао у своју жену, пропис Мојсијевог закона је био да муж доведе жену своју к свештенику и свештеник би је поставио „пред Господа“. Онда би узео свете воде у суд земљани и праха с пода у шатору, и усуо би у воду. „И поставивши свештеник жену пред Господом нека јој открије главу и метне јој на руке дар за спомен који је дар за сумњу љубавну; а свештеник нека држи у руци својој горку воду, која носи проклетство. И нека свештеник закуне жену, и рече јој: Ако није нико спавао с тобом, и ако ниси застранила од мужа својега на нечистоту, нека ти не буде ништа од ове воде горке, која носи проклетство.. Ако ли си застранила од мужа својега и оскрнавила се … да те Господ постави за уклин и за клетву у народу твом, учинивши да ти бедро спадне а трбух отече.“

Тако је заиста и бивало. Међутим, ако је жена била недужна и чиста, ништа јој се није дешавало; чак би после и децу имала, сведочи нам Библија. Да поновимо и запамтимо: са Богом се играти није. Зато се треба, као гује љуте, криве заклетве клонити; на све то Господ мрзи, као што Он сам о томе сведочи. (Зах. 8, 17)

Чврсте карактере, људе од речи и поштења, Господ прима у своје окриље. „Ко ће изићи на гору Господњу и ко ће стати на светом месту Његовом?“ пита нас пророк Божији, цар Давид. И он сам одговара: „У кога су чисте руке и срце безазлено, ко не изриче имена Његова узалуд и не куне се лажно. Он ће добити благослов, и милост у Бога спаса својега.“ (Пс. 24, 3-5)

Кривоклетнике, кроз уста пророка Малахије, Бог изједначује са врачарима и прељубницима, дакле, највећим грешницима: „Доћи ћу к вама на суд, и бићу брз сведок против врачара и против прељубочинаца и против онијех који се куну криво… вели Господ над војскама.“ (Мал. 3, 5) Таквима обраћа се Господ и заклиње их Собом Самим овим речима: „Тако ја жив био, обратићу му на главу заклетву своју, коју презре и вјеру своју коју преступи. Јер ћу разапети над њим мрежу своју и ухватиће се у замку моју.“ (Јез. 17, 19-20)

И зато, кад се кунемо и Бога за сведока призивамо, добро пазимо да олако тешку реч не изговоримо да нам се не би тежином својом на главе наше сручила.

Протојереј Василије Томић