Нема српске латинице. Латиница није ни хрватско писмо, а камоли српско. Латиница је писмо латинског језика. Из латинице, која се развила из писма грчког језика, у 7. веку пре Христа, па у првом допуњена са још два слова, настала су писма западноевропских језика, а у Источној Европи писма оних словенских језика чији је народ пао под римокатоличку цркву. Из латинице је настало и хрватско писмо. Почетком 19. века, пред Илирски препород - који ће, као што је и било планирано, прерасти у хрватски национални покрет - загребачки бискуп Максимилијан Врховац позвао је (1813) “све духовне пастире своје бискупије” да сакупљају народно благо. Био је то, у ствари, позив на велику, организовану пљачку и отимачину српског народног блага у Далмацији и Херцеговини, у Босни и Лици, у Банији, Кордуну и Славонији.
Седамнаест година потом (1830), кад су већ велики део српске народне књижевности, српских изворних песама, ношњи и обичаја у тим областима уписали као хрватску народну баштину, књижевници и знанственици хрватски узели су да “бирају” између кајкавштине (тј. хрватског језика, којим су говорили Хрвати у своје четири жупа- није) и штокавштине (тј. српског језика којим је говорио српски народ Далмације и Херцеговине, Босне и Лике, Баније, Кордуна и Славоније), и одлучили “дати предност штокавштини”, те је Људевит Гај пожурио да напише “Кратку основу хорвацко-славонскога правописања”
То писмо, по своме творцу Људевиту Гају, названо је гајица и тим писмом се и данас пише у Хрватској. На жалост, и Срби малог знања пишу данас гајицом, само што је у Србији зову српском латиницом (!?), како су је до скора звали и у Црној Гори и у БиХ, где су, у међувремену, то хрватско писмо и тај српски језик назвали по својим државама и територијама, као да су језик и писмо ствар територије и државе, а не народа.
И аустроугарски владари и службеници забрањивали су српску ћирилицу (Марија Терезија, Франц Јозеф, Бењамин Калај), али су и попуш- тали, одустајали од забрана после протеста српског народа и посебно Српске православне цркве, а хрватски владари не само да никад нису одустали, одступили, него су у том послу увек били непоколебљиви у намери и посве сурови у острашћеној мржњи.
У Брозовој Југославији прича о “латиници као модерном светском писму” постаје нека врста крилатице у пословима непоштовања српског писма, па то касније прераста и у отворено ругање ћирилици. Југословенски језикословци су учвршћивали и коначно толико учврстили католичко-илирску “теорију” о једном језику, “који Срби зову српско-хрватским, а Хрвати хрватско-српским”, да је она и данас, толико година после свих страдања Срба само зато што су Срби, што су православни и што пишу ћирилицом - на факултетима и по језичким трибинама најгласнија.
Српске ћириличне књиге гореле су много. У Хрватској и у Муслиманско-хрватској феде- рацији у БиХ спаљене су у овом последњем рату скоро све ћириличне књиге. Не позивам никог на мржњу, нити ја мрзим оне који су толико зла нанели српском народу, српској књижевности, српском језику и писму, и српској вери православној, светосавској. Ја их искрено, искрено жалим и кад бих икако могао, радо бих им помогао. На то нас, роде, обавезује вера у Господа нашег Исуса Христа, залог праштања и жеља да помогнемо свакоме ко је у невољи, а ти мрзници јесу у невољи.
Свето је оно што су свети људи створили. Ћирилицу су створили браћа Ћирило и Методије. Ћирилицом се служе данас само православни Словени: Руси, Срби и Бугари. Једно се добро мора признати руским комунистима: што су задржали ћирилицу. Али је Римска црква, кроз дугу и крваву борбу, наметнула латиницу покатоличеним Словенима, да би их већма одвојила од православних. Али, оно што ни комунисти нису учинили у Русији, чине сада нека српска господа пишући латиницом, издајући књиге и листове на латиници. Просто, не знају шта раде.
Они не знају да одбацити ћирилицу значи одбацити половину Православља. И одвојити се од све српске писмености и прошлости. И трампити боље за горе. И увредити Свете Апостоле Словенске Ћирила и Методија. И огорчити до крви српски народ. И навући проклетство од Светог Саве. Не, ако Бога знате, господо српска; ако сте учени, будите паметни! - записао је Свети Николај охридски и жички, и кад год поново прочитам речи Светог Владике, обавезно помислим како је Господ био милостив према нама: послао нам је писмо у чијем је имену прво слово крстоносно. И, то слово нас обавезује, то крстоносно ћ, да чувамо своје крсно писмо, своју српску ћирилицу. Тако нам Бог помогао.
Душко М. Петровић, књижевник
Извор: saborna-crkva.com