Хладно је око нас, но још је хладније и леденије у нама. Одавно нам се срца леде над оним што видесмо, а још ће више, сва је прилика, да се леде над оним што ће нам бити досуђено да гледамо. Скоро је извесно да ће ветрови ратни, који се из даљине потмуло чују и полако назиру, донети и сручити на земљу олује громовне и бујице мутне.

Све што гледасмо и што ћемо, не дај, Боже, морати гледати, све се то већ збивало над несрећном земљом Србиновом. Ево већ деценијама многим некада дошуњана несрећа код нас се одомаћила и бестидно зацарила. А народ несрећни себе обезглавио. Не слуша никога ко га на несрећу његову опомиње; не иде за оним ко би га повести морао. Обезглављен, тумара на све стране, од једног „вође“ до другог, и све се дубље у несрећу заглибљује.

Давних дана ридао је Свети Владика Николај над земљом српском, прекривеном труповима људским. „Не можемо да копамо, а да мотика не звекне о кости сродника наших и не одјекне болно у душама нашим. Нема њиве која није гробље, нити дрвета које није надгробни споменик. Сва је српска земља гробље“, кука свети Владика наш. А од дана суза Владикиних до несрећних дана наших небројено је више телеса у земљу српску посијано. И да нам се несрећа преумножи, безбројне киле, стокиле, многи вагони отрова на српску су земљу изручени.

А шта клети Србин чини да несрећу од себе одагна, да је из авлија својих, њива и воћњака истера? Шта, јадник, очекује, у кога надање своје полаже? Када је, у времена прадавна, народ Божији несрећа походила, на крају свих крајева и лутања, тај је народ Богу своме прибегавао и од Бога помоћ добијао. Док су вође народне и главари с Господом општили, с Богом се саветовали и у Бога своју наду полагали, Господ се борио за народ свој. Знао је Господ непријатеље народа свога камењем с неба тући, да их је више гинуло „од камења грднога него што их побише синови Израиљеви.“ (Ис. Н. 10, 11) Да не набрајам сва чуда Божија до онога кад се скупи пет царева аморејских, они и сва војска њихова на Израиљ, а Господ војева за Израиљ па је чак зауставио сунце и месец, докле се не освети народ његов непријатељима својим.

А када је у времена давна, несрећа тешка православном народу Божијем, грчком, у походе дошла, народ се Божији Пресветој Мајци Његовој за помоћ обраћао и од Ње заштиту добијао. То је порука и поука данашњег празника. Силна армада непријатељска, огромна војска сараценска – НАТО-вска, данас бисмо рекли – опколила Константинов град, да га разори, попали, грађане његове помори и у ропство поведе. Ни од куда спаса ни зрачка надеждног.

Шта чинити, коме се молити? „Бјеж’ у цркву, Краљевићу Марко!“ био је савет српски Србину у невољи. Бјеж’ у цркву, православни човече. И Грци се у цркву сабише, на молитву кољена своја преклонише. А двојица од њих, чиста срца боговидаца, видеше Пресвету Богородицу како са покровом својим народ верни закриљује. И тога трена, чудом Божијим, Сарацени, мухамеданци, окренуше у бег лађе своје.

Пресвета Богородица је „многострадалну, али верну Богу, Русију посећивала својим многобројним иконама, њима је руском народу показивала свој покров. У свим за Русију тешким временима и ратовима, руска војска је неизоставно са собом носила и иконе Пресвете Богородице.“ (Архимандрит Јован (Крестјанкин) - Беседа на дан Покрова Пресвете Богородице)

А шта народ српски, данас, у ова времена несрећна, која прете да име Србиново са ове планете грешне збришу, и да у нетраг народ српски нестане, шта, дакле, Срби чине да несрећу своју одложе и да је од себе одгурну? Ево, на несрећу, шта раде: Упињу се, несрећни, да од срама понос чине, да некада Бели град бљувотинама греха содомског замраче, запрљају и казну Божију на главе своје призову. И уместо да молитвено приклоне главе своје и колена Мајци Божијој, они Јој безумно мачем материнске груди пробијају. Ваистину се обистинила реч пророчка, и Син је Њен заиста „знак против којег се говори“ (Лк. 2, 34) и твори. Нигде више, и нигде прљавије него у грешном народу српском. Свака псовка, свака прљава реч бачена на Сина Њеног, свака слика ружна којом се Њен Син блати, болна је увреда за Њу и мач који пробада душу Њену. А несрећни Срби истичу срамоту своју као понос што су први у Источној Европи организовали пљување Сина Божијега.

Глад се надвила над Србијом; нема довољно контејнера с отпадом за ровљење гладних по њима, а Србија, у име „слободе речи“ плаћа две хиљаде полицајаца да штите стотињак „поносних“ аџувана. Мили Боже, куд смо зашли! Браћо моја и сестре, бојим се да је већ прођен и пређен онај камен, гранични, са којег нам је повратка било. Али у безнађу у којем се нађосмо, ако уопште икакве наде више може бити, клекнимо и заридајмо Мајци Божијој, да умоли Сина Њеног да одврати гнев Његов уперен на нас, да нас до конца не истреби. Амин.

Протојереј Василије Томић