Није ништа посебно похвално ако волимо оне који такође воле нас. Углавном, свако то ради. Међутим, када неко понуди љубав некој особи која јој је постала непријатељ, то је нешто заиста необично.

Априла 1992. године пажњу јавности је скренуло једно необично суђење. У судници се налазила тридесеттрогодишња жртва гнусног злочина и двадесетдвогодишњи човек који је годину пре тога провалио у њен стан, пуцао јој у груди, сексуално је злостављао, а онда ставио јастук на њену главу и повукао обарач још једном. Неким чудом она је преживела, јер је њена подлактица скренула метак.

Нападач је ухваћен и осуђен, а жртва је позвана да говори приликом изрицања пресуде. Сигуран сам да је судија очекивао од ње да огорчено осуди оптуженог и да захтева најстрожију могућу казну.

Међутим, жртва је била хришћанка, и мада је рекла да мисли да би оптуженог било потребно затворити и казнити, због заштите друштва, такође је рекла судији:

"Ја нисам за освету или одмазду. Освета не би променила оно шта се догодило, а само би мене отровала. Желим да помогнем овом човеку. Он је благо ретардиран, очигледно му је потребна помоћ, а ја бих волела да он добије ту помоћ да би једнога дана поново могао да буде слободан човек. Не желим да пати; ја сам патила довољно за обоје. Желим оно што је најбоље за њега и, уз Божију помоћ, желим да му опростим."

На ове речи, судији су потекле сузе! Извештавао сам као званични новинар с пуно судских процеса, али никада раније нисам видео да судија плаче. Када се прибрао, судија је рекао: "Дирнула ме је до суза природа њеног опраштања. Необично је да жртва тако ужасног насиља има толико снаге и љубави за праштање. И мислим да она одражава све најбоље што постоји у људској природи."

Овај неочекивани став жртве злочина указао је судији и оптуженом на Бога као јединог могућег покретача овако узвишене доброте. Као што је А. М. Хантер рекао:

"Да се врати зло за добро је ђавољи начин; да се врати добро за добро је човечији начин; а да се врати добро за зло је Божији начин."

Ли Стробел