Једном, већ као свештеник, држао сам час у Недељној школи веронауке једног московског храма. Моји слушаоци била су сасвим мала деца - од четири, пет и шест година са својим родитељима. Да, многим мамама и татама било је интересантно да чују разговор свештеника с децом, тим пре што у своје време они нису могли ни да замисле овакав сусрет. Преда мном су седели малишани с најозбиљнијим изразом лица и као ученици прекрстили су руке на клупама. Иза њих су се сместили родитељи и тако спојили пријатно с корисним: децу свеједно морају да чекају, а овде им се пружила могућност и да чују свештеника. Изабран је озбиљан предмет за разговор - смисао живота.
"Наравно, о томе су говорили и писали многи", почех ја говор, "међу њима и знаменити научници и филозофи с којима се не можемо упоређивати. Мене пак интересује у чему ви, драга децо, видите смисао свог, а не туђег живота? Жели ли неко од вас, када добро размисли, да одговори на ово озбиљно питање: ради чега је Господ Бог створио управо вас и како ви то схватате?" Минут-два сви су ћутали. И природно је - одрасли су такође били затечени. А затим се подиже једна рука, па друга, па трећа - и ево, већ неколико ученика Недељне школе веронауке било је спремно да одговори на то, могло би се рећи, за децу непримерено питање.
Први се јавио да одговара веома симпатичан малишан плаве косице, који као да је сишао са Поленовљеве слике "Московско двориште". Пошто је устао, (његовог имена се, нажалост, не сећам) он смело и без замуцкивања рече: "Мене је Бог створио да се бринем о свом хрчку!"
Многи се насмејаше. "Немамо разлога за смех", успротивих се ја, "ово је веома, веома мудар одговор. Видите, дечак је убеђен да га је Господ Бог позвао из непостојања да би изливао љубав... у почетку макар и на хрчка. Јер и у Библији, код премудрог цара Соломона, пише: 'Праведник води рачуна и о животу стоке своје...' Доиста, пошто је дечак заволео и својом бригом доказао ту љубав према сићушном хрчку (а и сам дечкић засад није неки див), он ће потом дорасти и до љубави према људима, до љубави која захтева далеко више напора и несебичности."
Изгледало је да су мојим коментаром сви били задовољни. У том тренутку пожелела је да одговори и мала Катењка: "А мене је Господ створио да бих пазила своју корњачу". Више се нико није смејао, али ја сам морао да ставим примедбу да одговор није сасвим оригиналан, мада неговање корњача такође заслужује поштовање.
Следећи је устао малишан од око шест година, кратко подшишане косе и још краћег имена - Тит. Сада је он сасвим одрастао младић. "Мене је створио Бог", дубокомислено изусти он, "да не буде досадно." Завладао је мук. Признајем да сам се и ја на тренутак збунио - сувише неочекиваним путем кренуо је ток дечјег размишљања. "Молим вас, молим вас, да не буде досадно", понових ја дечакове речи истовремено размишљајући о њему. "Па наравно! То је кристално јасно сведочанство које Свето писмо у потпуности потврђује! Као прво, код цара Соломона у Књизи прича постоји изрека да се Божанска Премудрост весели творевинама руку Својих. Бог је услед преобиља благости створио свет да би Његова разумна створења, анђели и људи, налазили извор неисцрпног блаженства у спознавању Творца и служењу њему.
"Као друго", наставих ја да осмишљавам одговор мудрог Тита, "Господ је даровао дечака његовој мајци не да би била тужна, већ да би, гајећи га, непрекидно захваљивала Створитељу. Сетите се како говори Господ о рођењу детета: 'Жена... када роди бебу више се не сећа бола због радости што је човек дошао на свет'.
Као треће, самоме Титу сада уопште није досадно, јер он отвореним очима гледа свет Божији препун безбројних и свемогућих чуда".
Погледајући с времена на време родитеље, видео сам на њиховим лицима радосну зачуђеност због тако озбиљних дечјих одговора. Неке маме су записивале у блокчиће и свеске дечје мисли и свештеникова објашњења. Родитељи су се такође осећали као пуноправни ученици Недељне школе веронауке. Напокон, једна мало старија девојчица, од десет-једанаест година, рече: "А мене је Бог створио за добра дела".
Зачудих се - до које мере се њена представа о сопственом позвању поклапала с јасним речима светог апостола Павла о томе да је Бог унапред припремио добра дела за сваког хришћанина који жели да угоди своме Искупитељу. Прошла лекција о смислу живота највише утисака оставила је на мене самог. Моја душа није престајала да се диви мудрим одговорима предшколаца који, чинило се, уопште нису били дорасли размишљању о таквим темама. Доиста, кроз дечја уста истина говори. "Једном ћу", реших ја за себе, "обавезно да напишем ово што сам чуо, штета би било да све ово без трага нестане." И ево, драги читаоци, дошао је тренутак да с вама поделим успомене које су више него пригодне за ово поглавље.
Многи од нас, изговарајући молитву "Оче наш", понављају речи "да се свети име Твоје". А зар вам се не чини да је у њима такође дат одговор о смислу живота? "Да се свети име Твоје..." Али када и како да се свети, то јест, да се прославља име Божије? Оно се прославља у нама и кроз нас када се наш живот приноси на жртвеник служења Господу. Смисао нашег живота, по Јеванђељу, јесте да спознајемо вољу Господњу и да, испуњавајући је, прослављамо име Божије на земљи. Јер Бог се не прославља толико устима човековим колико се прославља делима његовим. Најбоља проповед о Христу је - чист и беспрекоран живот хришћанина.
Ево како о томе говори Спаситељ: "Нека светли светлост ваша пред људима да би они видели добра дела ваша и прослављали Оца вашег Небеског". Обратитмо пажњу, неће нас прослављати, већ онога Бога у славу којега тежимо да извршавамо дела вере и љубави! Према томе, Бог нас је створио да бисмо проживели кратак земаљски живот у славу Његовог имена и наследили вечно и наразрушиво Царство Небеско које се такође назива Царством славе. "Прославићу оне који Мене прослављају", обећавао је Господ у Светом писму.
Најбоље сведочанство наше уподобљености замисли Божијој јесте тежња људи око нас за спознавањем Бога после упознавања с нама и сазнања да смо - хришћани. Неко ће рећи: "Да то није сувише велики захтев? Ипак, ми нисмо свеци!" Да, ми смо слаби, али задатак да умножавамо благодат која нам је дарована у светој тајни Крштења и да душом усвајамо врлине смирења, чистоте, кроткости и љубави - поставља нам Сам Господ. У сваком случају, памтићемо смисао старе латинске изреке "Non progredi est regredi" - "Не кретати се напред значи кретати се назад". Аљкави следбеници Господа, који се немарно односе према обавезном извршавању заповести Божијих, мало-помало се опуштају и чине горе грехове него људи који уопште нису крштени. Зар о таквим псеудо-хришћанима Господ кроз светог апостола Павла не изговара Своје страшне речи: "Не каља ли се због вас... код незнабожаца име Божије?"? Према најпрецизнијој дефиницији великог светитеља, преподобног Серафима Саровског, "истински циљ живота... хришћанског састоји се у стицању (другим речима - у налажењу) Светог Духа Божијег. Пост, и бдење, и молитва, и милостиња, и свако добро које се чини у име Христа, средства су за стицање Светог Духа Божијег". Доиста, рећи ћемо ми, то је велики и узвишени, истински свети циљ живота! Толико је велики да сви остали циљеви бледе пред њим као што месечева светлост ишчезава заједно са сребрнкастим малим небеским телом при изласку сунца.
Хришћанине! Учи се да све посвећујеш Богу, ма шта чинио, говорио или мислио. И у великом и у малом имај у виду најважнији циљ и смисао свог земаљског живота - прослављање имена Господњега кроз извршавање Његове свете воље. Тако живећи, непрекидно ћеш се уздизати у благодати која ће и твоју душу неизрециво украсити и обогатити Христовим врлинама, и друге ћеш упутити да следе Господа стазама Његових заповести.
Замислимо човека охолог и мрачног, који би почео да нам говори о Богу. Да ли би његова проповед имала успех? Дубоко сумњамо. Али ако су се у душу хришћанина проповедника уселили права кроткост и спокојство, радост и добронамерност, мудрост и чистота, дубоко смирење, тада су и речи сувишне - један поглед на његово лице биће довољан да поверујемо у Јеванђеље. И мислим да свако од нас још дуго треба да спознаје дубину чудесног сведочанства Саровског угодника о стицању (налажењу) Духа Светога као о циљу хришћанског живота. Јер Он, који нам је дарован кроз Цркву, животвори човечју душу, неизрециво је украшава, чини је препуном врлина, светлом и чистом, достојном свога Владике.
Постоји ова стара пословица: "Чији је новац, тога је и царство". У многим земљама и данас се на кованом новцу утискује лик врховног владара. Погледаш на новчић - и схватиш ко влада у тој држави. Христос Спаситељ, истински Цар неба и земље, на Свом Страшном Суду одређиваће да ли смо сачували Његов царски лик или је он оскрнављен животом недостојним хришћанина. Јер ми смо саздани према лику Божијем, али се сви не желимо уподобити Христу и Његовим врлинама.
Ко је од хришћана овде на земљи стицао Божију благодат проводећи време у молитвама, у делима која су угодна Господу, ко је био милостив и добростив, бринуо се не само и не толико о себи колико о другима - томе ће душа и тело сијати неизрецивом светлошћу на Суду Господњем и Бог ће у том хришћанину видети Свог оданог ученика. А коме буде туђ Дух Свети, са собом ће у вечност уместо врлина понети само грехе и пороке: гордост, похлепу, злобу, нечистоту, лукавство и безверје - појавиће се мрачан и страшан, и Свесвети Господ ће са негодовањем окренути лице од неверног слуге јер у њему неће угледати Свој пречисти лик.
Живети просто онако како нам се прохте веома је опасно. Док клизимо низбрдицом, време које је предвиђено за покајање, за поправљање живота и за стицање благодати Божије неповратно пролази. А изгубљено се не може вратити.
Протојереј Артемије Владимиров