У својим Аскетским Омилијама, свети Исак Сирин нас подсећа да искушења греха погађају све људе, чак и „савршене“. Цитирајући светог Макарија Александријског, свети Исак каже да је наше унутрашње стање прилично налик времену. „Хладно је, а убрзо затим и врућина, а затим можда и град, и након тога лепо време.“

Мислим да ће некима од нас ово бити шокантно, да се чак и савршено искуство мења у њиховом унутрашњем стању. За духовног почетника постоји тенденција да мисли да, ако се храбро одупире искушењу, на крају више неће бити у искушењу. Али то није случај, кажу нам свети Исак и свети Макарије. Искушење долази и одлази, попут посетиоца (уп. 2. Самуелова / 2 Царство 12: 4). Као и време, наш ум се „одједном окреће од свог мирног расположења у мутну збуњеност без икаквог непосредног разлога и улази у велику и неизрециву опасност (да падне у грех)“. Ми почетници лако можемо пасти у очај јер у свом животу очекујемо нешто „узвишеније од борбе“. Заборављамо да је наш позив борба на бојном пољу сопствене душе.

Свакако, ако се не одупремо искушењу, лакше падамо у грех. Ако намерно испунимо свој ум сликама и мислима које узбуркавају наше страсти, такве страсти ће нам доминирати. На пример, ако намерно гледам порнографију или ако намерно читам ствари за које знам да ће ме наљутити, не могу да се жалим Богу што сам непрестано пожудан или бесан. То је као да се селите на Арктик и жалите се да је стално тако несносно хладно. Шта сте очекивали?

Али ако покушамо да се одупремо искушењу, убрзо откривамо да је то много теже него што смо очекивали - попут оног који каже да може да престане да пуши, пије или коцка кад год пожели. Права борба је у томе што желимо да се зауставимо и не вратимо назад. Срца су нам нестална, а умови слаби: „чак и ако нису немарни или млитави; јер иако,“ каже свети Исак, „они поштују праву дисциплину, дешавају се падови који су супротни циљу њихове воље“. Због тога мудар и искусан човек у духовном животу разуме и не очајава. Али, почиње поново. Исте духовне дисциплине које су донеле олакшање у прошлости поново ће донети олакшање. Враћамо се са понизношћу на почетак.

Зашто је то тако? Зашто наше страсти једноставно не нестану ако их не желимо? Зашто нам Бог допушта да се боримо? Свети Исак каже да ће нам се свакодневна искушења дешавати све до наше смрти: „сад је ратовање, сада нам у помоћ долази милост; понекад се душа нађе у олуји и насилни таласи се дигну против ње, а онда се догоди промена, благодат засењује човека и испуњава његово срце радошћу и миром од Бога, а чедне и спокојне мисли (су у његовом уму) “. Ово је тајни рат свих хришћана. Ово је духовно ратовање. И овако прихватамо Христа, и бирамо небо, и волимо Бога изнова и изнова сваког сата, сваког дана.

Ми смо људи, а не анђели или демони. Док су анђели и демони изабрали једном и заувек су везани својим избором, људска бића, све док су на овом свету, бирају свакодневно, свакодневно узимају свој крст, свакодневно умиру и тако следе Христа путем: корак по корак, од тренутка до тренутка. Хришћански живот је као шетња. Ми следимо Христа. Корачамо Његовим путем.

Искусни Христов војник, каже нам свети Исак, није ни хвалисав када му је срце у миру, нити очајан када му је душа у превирању: „Ако се догоди да након што примимо те чедне и нежне мисли, трпимо напад, не будимо тужни и очајни. И такође, немојмо се хвалити током периода мировања, већ у време радости очекујмо невољу“.

Рекавши да не би требало да очајавамо када нас искушења нападају, то не значи да не треба да устанемо против њих и одупремо им се. Не сматрајмо грешне помисли природним, па чак ни сопственим. Мисли које нас нападају су попут времена. Иако не могу да зауставим кишу, могу да ставим капу. Могу се одупрети хладноћи облачењем или вежбањем. У мислима се могу окренути Христу, говорећи речи „Господе Исусе Христе, помилуј ме!“ (изнова и изнова). Можда нећу моћи да зауставим олују, али се могу сакрити под заклоном Његових крила.

Тако постајемо војници небеског краља. Наше ратовање није са месом и крвљу. Наш непријатељ није неко изван нас самих. Наш непријатељ је дух, дух овог доба; а бојно поље је наш сопствени ум, наше срце, наша сопствена воља.

отац Мајкл Гилис (свештеник у Антиохијској православној цркви, Канада)
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Никола Животин
Извор: blogs.ancientfaith.com