Сваки хришћанин ће током наредних четрдесет дана Божићног поста настојати да испуни своје духовне циљеве. Али вреди размислити о томе шта треба да се деси за ово време у нашим душама, да нам се пост не покаже бескорисним.
За неке, пост не иде даље од нормалне исхране потребне за борбу против вишка килограма. Неко пости за представу, верујући да ће тиме нагласити „православни“ стил свог живота и добити одобравање околине. Неки нарочито ревносни хришћани за време поста својевољно намећу на себе велико молитвено оптерећење, не рачунајући своје снаге. Али уобичајени проблем већине људи који желе да посте је њихово неразумевање самог значења поста, које ни на који начин не могу да препознају иза масе спољашњих законских прописа.
Зато треба што чешће себи постављати питања: „Зашто постим?“ На први поглед може изгледати да ће пост трајати дуго. Али у ствари, како то често бива, нећемо имати времена да трепнемо, а на прагу је већ празник Рођења Христовог. А онда ће доћи време да се процени пређени пут. Наравно, бићемо узнемирени, констатујући тешку истину о себи, која се огледа у стиховима песме: „Какав си био, такав си и остао“.
Наравно, током Божићног поста видећемо да се известан део наших почетних планова и духовних тежњи није остварио. То значи да са исправним сагледавањем смисла нашег духовног подвига постоји нада да ћемо се још мало приближити жељеном идеалу хришћанског живота.
Пост треба да нам постане поље за духовну борбу и време непристрасног суда над собом. Уосталом, слична ситуација се дешава и у војним биткама. Током одређеног периода непријатељстава, ратници воде жестоку борбу са непријатељем. Затим долази време затишја, када се уморни војници греју крај ватре, а генерали седе у штабовима и пажљиво промишљају тактику и стратегију даљег деловања војске. Али у исто време, и војници и генерали су позвани да се непрестано обавежу на суд сопствене савести како би из својих грешака и недостатака извели исправне закључке.
Слични закони важе и у духовном животу. Ако водимо сталну активну борбу са ђаволом, наша физичка и ментална снага ће пре или касније понестати. На крају крајева, не морате увек безобзирно махати сабљом испред себе. Непријатељ је можда већ био уплашен, повукао се и до сада нам не може наудити. То значи да ако наставимо без престанка да шаљемо митраљеске рафале молитве и лукове у његовом правцу, од овога неће бити велике користи. То не значи да било каква непријатељства треба прекинути. Не, ако се опустимо и препустимо себи, непријатељ нас може сустићи у тренутку када се најмање надамо. Али, увек будни, треба понекад застати и трезвено проценити своју духовну снагу и стање наше душе. А онда би требало смислити, заједно са исповедником, даљу тактику борбе, ојачану благодаћу Божијом.
Оцењујући сваки дан Божићног поста, не заборавимо да смо ми свакодневно позвани да судимо својим душама, а током овог суђења треба да делујемо као тужиоци, а не као адвокати. Наравно, свако од нас латентно жели да оправда своја лоша дела. „Да, данас сам осудио властодршце, али сам се ујутру и увече молио за њих“, „данас сам викао на своје дете, али у исто време – постио сам сам на сувој храни баш по типику, то значи да ће ми Бог опростити” - такве лукаве мисли често се могу јавити у уму кроз надахнуће непријатеља људског рода. А најчешће настају ако је спољашња, видљива страна поста за човека важнија од унутрашње унутрашње стране. Али истински пост је немогућ без покајања, а покајање је немогуће без непрестаног осуђивања самог себе.
Напредак у духовном животу ће доћи тек када почнемо да се осуђујемо за почињене грехе и мењамо се на боље. Само у том случају наше молитве и уздржавање од мрсне хране биће прихваћени од Бога као плод нашег мршавог труда. По речима монаха Јефрема Сирина, Господ наш се радује нашем посту, само ако постимо с љубављу, надом и вером.
Николај Волошин