Они који се негативно односе према светим иконама обично се позивају на Свето Писмо, тачније Књигу Изласка, где је речено: „Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље. Немој им се клањати нити им служити, јер сам ја Господ Бог твој, Бог ревнитељ, који походим гријехе отачке на синовима до трећега и до четвртога кољена, онијех који мрзе на мене“ (2 Мој. 20: 4-5).
По мишљењу тих људи, овде је директно изречена забрана приказивања и онога што је на небу и онога што је на земљи. Уза све то, у Светом Писму наилазимо на опис јерусалимског Храма изграђеном по Божијем допуштењу, у Трећој књизи о царевима, глава 6. Стих 29. Наводимо: „А све зидове дому унаоколо искити резанијем херувимима.“ А где обитавају херувими? - На небу. Даље: “и палмама и развијенијем цвјетовима изнутра и споља...“ А дрвеће где расте? На земљи. Као што видимо, у јерусалимском Храму, створеном по вољи Божијој биле су представе онога што је горе на небу и онога што је доле на земљи. Када се храм освештавао, благодат Божија је толико испунила свето место да неко време људи нису могли ту да пребивају.
У чему је смисао забране: „Не гради себи лика резана нити какве слике“? Заповест која се тиче идола требало би читати не од 4., већ од 3. стиха 20-те главе књиге Изласка, где је речено: „Немој имати других Богова уза ме“- и у наставку следи забрана на приказивање других богова. А којим божанствима, од оних на небу, су се клањали стари пагани? Сунцу, звездама, месецу. Пагани су их обожавали. Којим божанствима, од „оних на земљи“? Клањали су се гмизавцима и другим животињама. И Библија забрањује клањање свим тим бићима, и разуме се, њихово приказивање.
Треба схватити огромну разлику између сакралног приказивања и онога што називамо идолом. Апостол Павле у једној од својих посланица пише: „идол није ништа на свијету“ (1 Кор. 8: 4). Шта значи идол није ништа? Постоји статуа Зевса. Али зар у духовном свету постоји неки Зевс? Наравно, не. Постоји кип Артемиде из Ефеса. Зар у духовном свету постоји Артемида из Ефеса? Наравно, не. Идол је ништа јер се никаква духовна реалност, сем бесова, иза њега не налази. Казано је да у идолима пребивају ђаволи (1 Кор. 10: 20). Сакрално представљање херувима у Храму указује на реално постојање Божијих анђела, херувима, као што и представа Христа у цркви указује на реалног Христа, у Кога ми верујемо. Зато је између сакралне представе и фантазије идолопоклоника бескрајна провалија. Једно је слика која указује на Праслику, а друго су идоли који нису ништа на свету, јер се иза њих не налази никаква реалност.
Зашто је неопходно држати иконе? Икона отклања наш чулни субјективни доживљај једне или друге божанске реалности. Некада давно разговарао сам са неком верујућом женом, православном хришћанком по вероисповести, и питао сам је: „Немате иконе, како се онда молите?“. Жена ми је врло искрено одговорила: „Христос је у мом срцу, и ја Му се молитвено обраћам.“ Онда сам се заинтересовао: „Реците, а како он изгледа?“ Прилично се збунила, али сам замолио да ипак одговори, на шта је рекла: „Ниског је раста, риђ“- „Да ли вас он подсећа на неког?“ „Да, у младости сам познавала једног рачуновођу који много личи на Њега...“ Људски субјективни доживљај духовне реалности је изврнут јер, као резултат греховног пада, највише је пострадао чулни апарат човека (Мт. 15:19). Много је опасно веровати својим фантазијама и халуцинацијама. А икона је лик пројављен светом човеку који је или сам писао икону, или руководио иконописца док је радио оригинал. А остали иконописци су правили копије. Икона је бестрасно виђење духовне реалности, што нам умногоме помаже, посебно у време молитве.
Други важан аспект. Обично, када дискутујем са људима других вероисповести и поставља се питање о иконама, примећујем да и они имају приказе. На пример, у часописима „Јеховиних сведока“, као што су „Стражарска кула“, и у другим издањима постоје прикази Христа, апостола, пророка... Када указујем на те околности, одговарају ми: „Али ми се не клањамо тим сликама“.
Говорећи о поштовању икона, дискутујемо о две ставке: прва - могу ли се имати слике; друга - могу ли се те слике поштовати. Узгред буди речено, ми православни никада у односу према иконама не користимо термин „клањање“, само „поштовање“ које у нашој традицији има значење „клањање са поштовањем“.
Ако се задржимо на првој ставци, очигледно је да представе имају сви. Јеванђељски хришћани деле дечије Библије са пуно илустрација, док код других налазимо илустрације у часописима, брошурама и у другим издањима. Као одговор на питање да ли се могу поштовати слике, отварамо књигу Изласка, глава 3., стихови 1-4. и 5. који је кључни и на који ћемо обратити посебну пажњу.
„А Мојсије пасијаше стадо Јотору тасту својему, свештенику Мадијамскому, и одведе стадо преко пустиње, и дође на гору Божију Хорив. И јави му се анђео Господњи у пламену огњеном из купине. И погледа, а то купина огњем гори а не сагоријева. И Мојсије рече: идем да видим ту утвару велику, зашто не сагоријева купина. А Господ кад га видје гдје иде да види, викну га Бог из купине, и рече: Мојсије! Мојсије! А он одговори: ево ме.“ И - пажња! Сада иде 5. стих, за нас врло важан: „...А Бог рече: не иди овамо. Изуј обућу своју с ногу својих, јер је мјесто гдје стојиш света земља.“
Намеће се питање: а зашто је земља постала света? Да ли се променио њен хемијски састав? Када постављам ово питање представницима разних нехришћанских идеологија, одговарају: „Тамо је присуствовао Господ“. Онда гледам на њихове лакиране ципеле и кажем: „Изувајте се. Бог је свугде присутан. Ето, о томе се говори у Псалтиру, псалам 138, стих 7: „Куда бих отишао од духа Твог, и од лица Твог куда бих побегао? Да изађем на небо, Ти си онде. Да сиђем у пакао, онде си. Да се дигнем на крилима од зоре, и преселим се на крај мора: И онде ће ме рука Твоја водити, и држати ме десница Твоја.“
Бог је свеприсутан. Дакле зашто је земља постала света? Будући да је речено Мојсију: „Изуј обућу своју с ногу својих.“ Разлог: „јер је мјесто гдје стојиш света земља“. Настаје природна пауза и неправославци ми одговарају са тачке гледишта православне традиције: „Сваки пут када Бог пројављује своје присуство посредством материје, долази до освештања те материје.“
Да, сваки пут када Бог пројављује своје присуство посредством материје, долази до освештања те материје. Бог је пројавио своје присуство и у јерусалимском Храму, и псалмопојац Давид каже: „А ја по великој милости Твојој улазим у дом Твој, и клањам се у светој цркви Твојој са страхом Твојим“ (Пс. 5: 7).
Благодат Божија разноврсно и разнолико делује у овом свету. Она може деловати чак преко одеће светих угодника Божијих. У књизи Дела светих апостола каже се: „И Бог чињаше не мала чудеса рукама Павловијем, тако да су и чалме и убрушчиће знојаве од тијела његова носили на болеснике, и они се исцељаваху од болести, и духови зли излажаху из њих“ (Дап. 19: 11-12). Благодат Божија може деловати чак преко остатака, преко моштију угодника Божијих- о томе читамо у 4. Књизи о царевима: „И догоди се кад погребаваху некога човјека, угледаше чету и бацише човјека у гроб Јелисијев; и кад човјек паде и дотаче се костију Јелисијевих, оживје и уста на ноге своје“ (4 Цар. 13: 21). А шта је васкрсло тог човека? Кости? Наравно да не. Благодат Духа Светога, која је почивала-где? - на костима Божијег пророка. Овде је јасно наглашен моменат: „приликом пада дотаче се костију“ пророка Јелисеја, оживе и устаде на ноге своје.
За нас је икона свети одраз. А све што је посвећено Богу заслужује поклањање пуно поштовања. У књизи пророка Данила говори се о томе како је владар Валтасар користио у погрешне сврхе судове из дома Господњег, иако је са протестантске тачке гледишта чаша-чаша. Исте ноћи Бог је умртвио Валтасара и његове људе зато што нису имали поштовања према светим судовима, допустио је да буду убијени. (Данило 5. глава). У Библији се казује како неки муж звани Уза, видевши да се Ковчег Завета нагнуо приликом преношења, осмели се да га придржи и истог тренутка паде мртав на земљу. (2 Сам. 6:7)
Поштујемо Господа у Његовим чудесним појавама преко светих места, освештаних ствари Његових угодника, преко светих икона, које су врло важна напомена о Божанском и приказују нам управо правилан доживљај духовне реалности без повезаности са нашим субјективним утисцима.
Иконопоштовање ни у којој мери не притивречи речи Божијој. Напротив, Свето Писмо доказује важност тог поштовања усмереног на прослављање Бога и Његових светих.
Протојереј Олег Стењајев