Заиста је тешко видети, чути и осетити Божије присуство у сопственом животу. Понекад се чини као да се Бог потпуно окренуо од човека, остављајући га да сам лута кроз животне олује. Због чега се то дешава? Да ли би нам заиста било лакше да се Бог не скрива? Да ли би свет био бољи када бисмо поштеђени вечитих сумњи и трагања могли јасно да докучимо Његову свету вољу?
Затамњено стакло вере
На овом свету можемо бирати да ли ћемо веровати или не, али на оном свету вера више не постоји – тамо наступа чисто знање. Они који верују тамо ће се уверити да њихова вера није била узалудна, док ће неверујући спознати да су узалудно одбацивали истину. На крају крајева, у Светом Писму је записано: „А вјера је основ свега чему се надамо, потврда ствари невидљивих.“ (Јевр. 11: 1). „Тамо“, у вечности, све оно што је сада невидљиво постаће очигледно, па чак и духовним слепцима.
Многи се са чежњом питају зашто је то могуће тек тамо, а не и овде, на земљи. Питају се: „Ако Те има, Господе, зашто се скриваш?“ Колико би моралних, политичких и животних проблема било решено у трену када би за сваког од нас, без изузетка, присуство праведног Судије било очигледно – баш као што нам је очигледно присуство било ког човека поред нас. Тешко је и замислити какав би савршен ред владао у свету када бисмо уместо вере поседовали непорециво знање.
Апостол Павле нас подсећа: „...јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице...“ (1. Кор. 13:12). Кроз тадашња затамњена метална огледала ликови су се једва назирали. Зашто онда Господ то огледало не учини потпуно провидним?
Јасно је да Он није желео да нас присили на знање о Свом постојању. Са друге стране, ђаво чини све да остане непримећен, јер му највише одговара када људи верују да он уопште не постоји. То је сасвим логично – чинити зло најлакше је инкогнито. Бог, насупрот томе, жели спасење и добро за сваког човека, али јасно поручује да су истинско добро и спасење могући једино у заједници са Њим. Он нас благо позива: „Нека се не збуњује срце ваше, вјерујте у Бога, и у мене вјерујте...“ (Јован 14:1) и „Тражите Ме, и оживећете“ (Амос 4: 5).
Ипак, поново се јавља питање: зашто бисмо веровали и тражили, када би све било много једноставније да можемо јасно видети и знати? Како би наш живот био сигуран, миран и праведан када би Божије присуство било толико опипљиво да би распршило и најмању сумњу!
Диктатура егзактног знања
Па ипак, ствари стоје потпуно другачије. Наш живот заправо не би постао лепши, а за искрено добро у овом свету више не би преостало места. Чак и оно што данас називамо добрим делом изгубило би своју суштину и вредност када би непорециво знање заменило слободну веру.
Да бих то пластично објаснио, често својим ученицима у школи постављам једно једноставно питање: „Наведите ми пример неког доброг дела.“ Деца тада махом причају о томе како су нешто поделила са друговима или помогла некоме у невољи. Тада их подстакнем на размишљање: „А замислите да неко дете уопште није желело то да уради, али му је старији запретио казном ако не подели своју ужину. Дете је на крају послушало и поделило. Да ли је то и даље добро дело?“ Чак и најмлађи ученици кроз смех одмах одговарају да није. Када им укажем на то да је сам чин потпуно исти, као и крајњи резултат, деца сложно одговарају: „Није исто! Он је то урадио само зато што се уплашио!“
Управо тако би изгледала и сва наша добра дела када бисмо са апсолутном сигурношћу знали да је Свевишњи – Који је заповедио да не крадемо, не лажемо, не завидимо и не судимо – у сваком секунду ту, да нас посматра и да ће одмах казнити сваку непослушност.
Ниједан тоталитарни режим на свету не би могао да учини људски живот тако неподношљивим. Чак и када би из безбедносних разлога на сваком кораку биле постављене камере које би пратиле где смо, са ким смо и шта говоримо, то не би било најстрашније. На крају крајева, ниједна камера не може да продре у људску душу. Човек коме је одузета слобода говора и даље може слободно да мисли и осећа.
Међутим, када би сви људи имали очигледно знање о Богу, тада би под апсолутном контролом било буквално све – па и наше најскривеније мисли и осећања. Чињеница да је тај Свевидећи Контролор бескрајно добар и праведан не би олакшала наш положај, јер бисмо живели у константном страху од моменталне казне.
„Слобода“ без вере
Наравно, у таквом свету нико не би чинио чак ни најмање грехе. Али, ако би неко случајно и погрешио, живео би у паралишућем страху од неизбежне одмазде. Молио би за опроштај у паници, не из искреног покајања и љубави, већ искључиво из страха. Да ли би такав живот заиста био добар? Добили бисмо друштво апсолутног спољашњег благостања, али и апсолутног, ропског страха. То би био свет без иједног проблема, али и свет са потпуним одсуством слободе.
Многи ће ми овде приговорити: „Але зар ви, верници, не живите управо тако? Ви верујете да сте под непрестаним Божијим оком и према томе усклађујете свој живот.“
Одговор је једноставан: не, ствари стоје сасвим другачије! Ми не знамо са математичком сигурношћу – ми верујемо.
Суштинска разлика између вере и знања је у томе што вера никада не одузима човекову слободу, док је знање укида. Вера која се открива човеку увек му оставља слободу избора – да је прихвати или одбаци. Земаљско знање му ту могућност одузима, јер тамо где је све јасно и очигледно, нема места за избор.
Зато Бог од нас тражи веру и синовско поверење, чувајући нашу слободу чак и по цену тога да Га одбацимо. Слобода је опасан, тежак и одговоран дар, али без ње човек престаје да буде човек. „Тамо“, у будућем веку, вера ће заиста уступити место знању, јер је овоземаљски живот време нашег сазревања и изградње личности. Овде се трудимо и сејемо, а тамо примамо плодове.
Неочекивани сусрет
Наравно, истинска вера се не гради на рационалним доказима, већ на дубоком личном и духовном искуству, на живом осећају Божијег присуства. Понекад је тај осећај толико снажан да нам се чини како је Господ реалнији и опипљивији од свега што својим чулима можемо да додирнемо, чујемо или видимо.
Управо је тако псалмопојац Давид доживљавао Божију близину када је узвикнуо: „Свагда видим пред собом Господа: Он ми је с десне стране да не посрнем.“ (Псалам 15: 8).
Па ипак, чак и када доживимо тај узвишени осећај, не можемо увек бити сигурни да ли је реч о стварном сусрету са Богом. Веома је лако погрешити и своју машту, емоционално усхићење или психолошку сугестију прогласити за Божију посету – што се у духовном предању Цркве назива духовном прелешћу или самообманом.
Митрополит Антоније Сурошки је често помињао разговор са једном женом која је изгубила непрестани осећај Божијег присуства који ју је пратио кроз живот. Била је у паници да се та близина више неће вратити, али се још више плашила да подлегне лажним духовним стањима. Митрополит јој је тада дао крајње трезвен и мудар савет: „Боље је да уопште ништа не осећате него да упаднете у самообману.“ То је дубоко искуствен, трезвен и спасоносан приступ духовном животу.
Не треба по сваку цену тражити екстатична духовна искуства. Наше је да се у свему са поверењем препустимо Господу. Он Сами најбоље зна када треба да посети човека, на који начин и кроз шта да му открије Своје присуство.
Међутим, кроз духовну историју назире се једно важно правило: Бог се човеку најчешће јавља потпуно неочекивано. Сваки истински сусрет са Њим дешава се искључиво на Његову иницијативу и под околностима које ми својим умом не можемо ни да наслутимо. Стога је потпуно погрешно пожуривати Бога или показивати нестрпљење.
Двомиленијумско искуство Цркве нас учи како да пажљиво припремамо тло свога срца, да би оно било способно да препозна Божији глас и да га не помеша са туђим гласовима. Сâм Спаситељ нас храбри: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се. Јер сваки који иште, прима; и који тражи, налази; и који куца, отвориће му се.“ (Матеј 7: 7-8). А то што је понекад потребно куцати дуго и упорно, нека не обесхрабри нашу веру. Онај Који је обећао да ће отворити, сигурно ће одржати Своју реч.
Једна од првих духовних књига које су ми дошле под руку била је књига архимандрита Софронија Сахарова „Старац Силуан“. Након што сам прочитао прве странице, више нисам могао да је испустим из руку, а када сам је завршио, у мени није остало ни трунке сумње: истина је у Христу и Његовој Цркви. Нека почетак ове дивне књиге буде уједно и завршетак наше приче о томе како се човеку само чини да га је Бог заборавио:
Живео је на земљи један човек, човек огромне духовне снаге и храбрости, који се звао Симеон. Дуго се молио уз нетешне сузе, вапећи: „Смилуј се на мене!“ – али га Бог није услишио. Прошли су месеци такве ватрене молитве и његова душевна снага била је потпуно исцрпљена. Дошавши до крајњег очаја, узвикнуо је: „Немилосрдан си!“
И у том тренутку, када је био потпуно сломљен безнађем, изненада је на трен угледао живога Христа. Божански огањ испунио је његово срце и читаво тело таквом силином да би, да је то виђење потрајало само секунд дуже, његово тело издахнуло.
Након тога, он никада више није могао да заборави тај неизрециво благ, бескрајно пун љубави, радостан и несхватљиво миран Христов поглед. Током свих наредних деценија свог дугог живота, он је неуморно и неустрашиво сведочио само једну истину: Бог је Љубав – Љубав која је бескрајна и несхватљива човечијем уму.
Протојереј Игор Гагарин
За Фондацију Пријатељ Божији превео и прилагодио: Петар Волков
Извор:hram-troicy.prihod.ru