Сваког 19. дана новог месеца Филарет Московски, славни светитељ XIX. века, припремао је најбољу одећу. "Ово је последње путовање", говорио би. Испоставило се да је једном сањао свог покојног оца. Рекао је: "Запамтите, 19-тог". Митрополит је ово схватио као пророчанство које се и обистинило: 19. новембра 1867. године, упокојио се. Многи су скептични према овој причи из живота светитеља, укључујући и неке православне вернике. И заиста - све може да се сања. Штавише, у монашким књигама јасно је записано да снове често шаље ђаво. У овом случају вероватно је то само случајност.
Али, изненађујуће, недавно је ову причу наука индиректно потврдила. Истраживачи у Хоспису и Центру за палијативно збрињавање у Бафалу (САД), након деценије проучавања неизлечивих пацијената, закључили су у свом опширном истраживању да их неколико месеци пре смрти преминули рођаци посећују у сну.
Током последњег истраживања научници су проучавали 63 пацијента у периоду од 18 месеци. Истражитељи су свакодневно интервјуисали пацијенте, питали их о сновима и визијама и водили њихове детаљне описе. Већина учесника је пријавила да су доживели бар један сан или визију, која се памти много јасније од осталих снова и и коју карактерише утисак реализма и емоционалног значаја. Често су учесници видели своје вољене покојнике како их чекају.
"Ови снови су запањујуће реални. Људи их описују као заиста доживљену ситуацију. И како се особа приближава смрти, учесталост таквих снова драматично се повећава. У њима се све чешће појављују вољени који су неповратно отишли," напомиње шеф студије, др Кристофер Кер.
Најважније је, додаје он, да је 88 посто прича било слично: преминули рођаци су им помагали да спакују кофере, или су их пратили на дугом путовању. Научници до сада нису са сигурношћу утврдили да ли су то заиста само снови. Постоје само конвенционалне претпоставке. Према једној од њих, најпопуларнијој, мозак тако припрема особу за неизбежно.
Оно што је зачудило научнике одавно је сасвим природно за Цркву. Традиција чува многе примере када се покојник појавио људима. И у сну и у стварности.
У једном од палестинских манастира у 6. веку умро је монах, који је тешко згрешио непосредно пре своје смрти. Игуман је позвао браћу да се помоле за покојника. Монаси су провели три дана и три ноћи у молитви и посту - написано је у Патерикону, збирци монашких традиција.
И у то време на небу је био суд над монаховом душом. Зли је инсистирао да припада њему, јер је био велики грешник. Господ је одговорио: „Пошто сам милостив и човекољубив, биће добро да не презирем молитве толико светих људи“. И однео његову душу на небо. И покојник се једне ноћи појавио игуману, причајући о небеском спору.
А таквих прича има много. На њиховој основи формирана је доктрина да се веза између људи не прекида чак ни након смрти.
Међу православцима постоји веровање: ако се покојник сања, то значи да се лоше осећа на оном свету и да му недостаје молитва живих. Због тога је за њега потребно запалити свећу у цркви и служити опело.
"Када на исповести неки парохијан призна да често сања своју покојну мајку, свештеник ће му, наравно, саветовати да се моли за њу." каже протојереј Андреј Лоргус, ректор Института за хришћанску психологију. "Заправо, снови који укључују преминуле рођаке наставак су нашег односа са њима, наших осећања према њима, које обрађује свест. То може бити било шта, од љубави до мржње. Стога се у Цркви са великим опрезом односе према манифестацијама мртвих."
Олег Налисник
Извор: РИА Новости