Први разлог: Лактанције (књ. 4, гл 26) пише да је Христос то учинио да би кроз такву презрену смрт и Своје смирење показао нама да ће и Његова страдања бити спасавајућа и за људе најнижих слојева. Ево његових речи: „Можда ће неко рећи: због чега Христос, ако је био Бог и одлучио да умре, није умро у крајњој мери неком другом смрћу? Или другачије: због чега је Христос умро на крсту што није достојно слободног човека, макар би и злочинац? То је учињени да би Онај, Који је у смирењу дошао, пружио помоћ људима најнижих слојева и открио свима наду на спасење; зато је Христос и одлучио да умре смрћу којом умиру презрени и ниски робови да не би било никога ко не би могао да Га следи.“ Слично Лактанцију и свети Атанасије у књизи о Оваплоћењу Логоса на питање: зашто се Христос није уклонио од најсрамније смрти, смрти на крсту? Одговара: „ако би Спаситељ то учинио навео би на Себе тада сумњу да није био у стању да издржи сваку врсту смрти, већ само ону коју је Сам изабрао“. Блажени Августин у 36. беседи на Јована говори: „Онај Који је требао да умртви сваку смрт, изабрао је најнижу и најгору врсту смрти“.

Други разлог зашто је Искупитељ одлучио да умре крсном смрћу је да би Његово тело при васкрсењу (које је требало да се догоди) остало цело и неповређено. Свакоме је познато да је Христос пре Свог страдања о Својој смрти говорио свима да има власт, када пожели душу своју „положити и власт опет узети је“ (Јн. 10:18). Полажући душу Своју за људе Христос је био прикуцан за крст, али се убице нису одлучиле као што је био обичај да му преломе кости већ су једино проболи Његово ребро. Дакле, тело Спаситеља је било скинуто са крста цело и са пажњом положено у гроб. И све то је учињено ради целине тела Пострадалог; када би било раздељено и подељено на делове, не би било по васкрсењу очигледно цело. Међутим, Христос је на такав начин и са тим ранама са којим су Га положили у гроб, требао да се јави свету. Сагласно са овим и свети Атанасије Велики у горенаведеном месту расуђује: „Христос“, пише овај Отац Цркве, „није примио смрт као Јован коме су одсекли главу, ни смрт пророка Исаије кога су пресекли на пола да би и у смрти сачувао без раздељења, целим Своје тело, и кроз то укинуо повод за оне који би хтели да раздиру Цркву Његову на делове.“

Трећи разлог: Христос је дозволио да буде прикуцан за крст са циљем да покаже да како Његово величанство, тако и Његово страдање треба да буду знани и спасавајући целој васељени. Ово тврди Лактанције у горенаведеном делу: „најважнији разлог“, пише он, „због чега је Бог изабрао крст био је тај да је на крсту Он желео да буде подигнут и показан свим народима као на сцени. Јер човека који виси на крсту виде сви. Зато је крст и био изабран да би показао да ће Христос бити колико славан, толико и уздигнут, тако да се најудаљенији народи из целог света стичу Њему, познају Га и поклањају Му се. Зато нема ни једног народа толико грубог и земље толико удаљене где страдања и величина славе Искупитеља нису били познати.

У страдању је Исус Христос распростро Своје руке и обујмио, да се тако каже, целу васељену и тиме желео да покаже да ће под Његово крило доћи велики народ, народ састављен од свих народа и племена, и да ће своје чело осењивати тим великим и високим знаком крста“. Сагласно Лактанцију и свети Атанасије говори: „ако је смрт Господа нашега Исуса Христа искупљење свих, ако се Његовом смрћу разарају ограде и догађа се призивање незнабожаца: како би нас Христос призвао када не би био распет? Само се на крсту може умрети са раширеним и подигнутим рукама. И Господу је било неопходно да понесе такву смрт и рашири руке да би једном руком привукао древни народ, а другом незнабошце и оба сјединио у једно. Јер Сам Христос, показујући каквом ће смрћу искупити људе рекао је: „И када Ја будем подигнут са земље, све ћу привући Себи“ (Јн. 12:32). То јест, када будем прикуцан за крст тада ћете сви поверовати у Мене“.

Четврти разлог: Свети Дамаскин (у књ.4, гл. 2 о Православној вери) овако расуђује: „како се четири краја крста спајају у средини и ту сједињују, исто тако се силом Божијом држи висина, дубина, дужина и ширина, тј. сва видљива и невидљива творевина“. О томе и блажени Августин (у 120 посланици) говори: „није узалуд Христос примио такву смрт; висећи на Крсту, Он је постао Учитељ ширине, дужине, висине и дубине. Ширином крста се назива попречни део крста; то се тиче твојих добрих дела: јер кроз њих ти се шире руке. Дужином крста назива се део који иде од самог врха до земље где се крст поставља, тј. укопава и учвршћује. Дужина означава дуготрпљење Божије. Висина се означава делом који се простире од попречне греде до самог врха, тј. где је глава Распетога: она означава очекивање помоћи одозго за оне који имају добру наду. Део крста који се налази у земљи, одакле се цео крст узвишава нагоре, означава дубину благодати, која је послата бесплатно и без наших заслуга. Ова благодат ломи многе умове који се труде да је схвате; за такве је написано: „А ко си ти, о човјече, да се препиреш са Богом?“ (Рим. 9:20)

Пети разлог: свети Григорије Ниски, у свом Катихизису (гл.32) објашњавајући Символ вере Лаврентију показује овим речима: „Крст Христов је тријумфовао над свима. Јер Христос, дошавши на земљи, како говори апостол (Фил 2:10) покорио је себи три царства. То значе речи: „Да се у Име Исусово поклони свако кољено што је на небесима и на земљи и под земљом“; то значи да је Христос Својом смрћу победио сва три царства. И смрт је одговарала овој тајни. Висећи у ваздуху, Христос је покорио ваздушне силе и тиме показао победу над највишим небеским силама. Прострвши на дрвету, како говори пророк Исаија, цео дан руке Своје, Он је држао за људе који су на земљи да би непокорне поразио, а верне призвао. Делом крста који се налазио у земљи, Христос је покорио царства преисподње“.

Као шести разлог Христовог распећа су древни обично, осим горенаведеног, сматрали и следеће: „као што је први Адам од узимања плода са забрањеног дрвета породио свеопшту смрт, тако је било неопходно и другом Адаму, тј. Христу да нам стекне живот на крсту“. Свети Иринеј Лионски (у књ. 5, гл.6) пише: „Христос је, истребљујући човеково непослушање, показано на почетку кроз дрво, био послушан до смрти, и то до смрти на крсту“, тј. то непослушање које је било учињено кроз дрво Он је исцелио послушањем које је показао на дрвету“. И даље (у 17 гл.): „Реч, скривена од нас кроз дрво, открила се захваљујући дрвету. Јер као што смо га кроз дрво изгубили, тако смо га и преко дрвета задобили“. Свети Григорије Богослов (у гл. 1) говори: „неопходно је било дати дрво за дрво, за руку која је неуздржано пружена, руку одважно испружену; за руку слабу, руку клинцима прибијену; за руку која је оборила Адама, руку која је сјединила крајеве целог света“. Свети Амвросије (у 51 гл., о Крсту) овако пише: „Христос се прибија на дрво. Тако је премудро уређено да би пошто је човек у рају био прелешћен дрвом сластољубља, тако и сада био спасен истим дрветом и да би оруђе које је било узрок његове смрти, постало узрок и његовог спасења“. Исто то подробно излаже и свети Златоуст у првој беседи на свети и Велики Петак: „видиш ли, чиме је ђаво победио, самим тим је и побеђен; он је кроз дрво савладао Адама, дрветом га је Христос и победио“. Оно дрво нас је оборило у пакао, а ово ослободило и оне који су тамо отишли; дрво је скрило наготу заробљеног Адама, а ово је свима показалог нагог као Победника. Смрти Адама су се подвргавали и његови потомци, смрт Христова је васкрсла и оне који су умрли пре Њега. Ко ће описати силу Господњу? Од мртвих смо постали бесмртни. Таква су дела крста!“

Седми разлог: свети Атанасије у књизи о Оваплоћењу објашњава следећим речима: „ако је Христос дошао да би на Себе узео и наше смртне грехе и наше проклетство: на који други начин би Он могао уместо нас да на Себе прими проклетство и задовољи Бога за наше смртне грехе, ако не би примио смрт својствену проклетима? А то и јесте крст. „Проклет је пред Богом ко је обешен“ (5 Мојс. 21:23)

На осми разлог указује свети Атанасије на истом месту: „непријатељ рода нашег, павши са неба налази се у најнижим слојевима ваздуха. Господ је дошао да би оборио ђавола, очистио ваздух и пут на небо, који је некада био непроходан, отворио за нас како говори апостол „завјесом, то јест тијелом Својим“ (Је. 10:20). И то се могло достићи само Спаситељевом смрћу. Али којом другом смрћу би се то могло урадити ако не смрћу која се догоди у ваздуху. Говорим о крсту; јер само онај умире у ваздуху ко завршава свој живот на крсту. Следи да није случајно Господ примио такву смрт. Будући подигнут на крст, Он је очистио ваздух од ђаволског и сваког демонског напада говорећи: „Видјех сатану гдје паде са неба као муња“ (Лк. 10:18). На тај начин Он је очистио и обновио пут на небеса који је био непроходан.“ На крају, на том истом месту, свети Атанасије закључује: „праведно и прилично се смрт Христова догодила на крсту и довољно је разлога зашто спасење свих није требало другачије да се изврши него на крсту.“

Архиепископ Вениамин Нижегородски и Арзамаски, „Новая Скрижаль“, гл. IX, стр. 35-38, Москва 1999.
Извор: svedokverni.org