Зашто Бог не исцели свакога ко Му се с вером моли за помоћ? Колико болесника и сродника болесних са вером моли Бога и свете за помоћ и исцељење, али се чудо ипак не догоди! Зашто је то тако?
На ово сасвим оправдано питање не постоји општи одговор. Судови Божији су бездан. „Јер ко позна ум Господњи?“ – пита свети апостол Павле (1. Кор. 2, 16). Потпуно објашњење зна само Он. Није нимало лако протумачити судове Божије, Његову вољу и Његово ћутање.
Не можемо тврдити да је неко вернији од другога, нити да Бог једнога воли више, а другога мање. Као што каже пророк Исаија, судови Божији удаљени су од људских колико је небо далеко од земље: „Јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса више од земље, толико су путеви моји виши од ваших путева и мисли моје од ваших мисли“ (Ис. 55, 8–9).
Овде треба да напоменемо још нешто. Бог много пута ћути из љубави. Он допушта човеку тешка искушења јер види далеко испред нас. У свом свезнању Господ добро зна да искушење, болест и бол могу човеку донети духовну корист и постати пут ка спасењу.
Апостол Павле, који је и сам исцељивао болесне и чинио чуда, патио је од тешке болести, од „трна у телу“ (2. Кор. 12, 7). Иако је три пута молио Господа да га исцели, Господ није услишио његову молбу. Одговорио му је: „Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у слабости показује савршена“ (2. Кор. 12, 9). Другим речима, довољан ти је Мој дар, јер се Моја сила у својој пуноћи открива управо у твојој слабости.
Многи светитељи који су и сами патили од разних болести и других искушења, иако су чинили чуда и исцељивали друге, нису молили Бога да их исцели, већ да им подари трпљење.
Наши савремени свети старци, отац Порфирије и отац Пајсије, отишли су дотле да су тражили од Бога да им подари рак! И не само то – радовали су се у болу и славили Бога. Отац Пајсије је говорио: „Оно што сам научио у болести, нисам научио ни за толике године подвижништва.“
Све ово, наравно, не значи да не треба да молимо Бога да се умеша и помогне нам. Када бисмо одустали од такве молитве, тиме бисмо поништили Његову заповест: „Иштите, и даће вам се; тражите, и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Мт. 7, 7). Истовремено бисмо довели у питање дар и благодат које је подарио својим светима, јер је рекао: „Заиста, заиста вам кажем: који верује у Мене, дела која Ја творим и он ће творити, и већа од ових ће творити“ (Јн. 14, 12).
Наша одговорност лежи у молитви и покајном расположењу срца. Другим речима, треба да допустимо Богу да уђе у наше срце и наш живот. Јер без нашег слободног пристанка Он не може да уђе. Господ увек стоји пред нама обазриво, поштујући нашу слободу. Он куца на врата нашег срца, али их не проваљује. На нама је да Му отворимо.
Своје молбе треба да Му приносимо као смирени и једноставни људи, а не као размажена и тврдоглава деца. Молимо, али не захтевамо, увек спремни да прихватимо Његову вољу. „Али не како Ја хоћу, него како Ти… нека буде воља Твоја“ (Мт. 26, 39.42).
Митрополит аргоски Нектарије (Антонопулос)
За Фондацију Пријатељ Божији са грчког: Елена Костопоулос
Извор: Ησυχαστηριο Αγιασ Τριαδοσ Λυθροδοντασ