Атонски монаси посебно поштују Богомајку. На пример, све три украјинске Лавре посвећене су управо Богородици. Занимљиво је да су велики северни манастири, Соловецки и Валаам, посвећени Преображењу Господњем, док су манастири северне Лавре – Тројице-Сергијев и Александар Невски – посвећени Светој Тројици. А наши су сви Успенски. И сваки манастир има своју чудотворну икону Богородице.
Манастир Хиландар и икона Богородице Тројеручице
Ово је заиста занимљив феномен. За разлику од икона Пресвете Богородице, много је мање чудотворних икона Христа или светитеља. Господ је уредио да се чуда изливају управо кроз иконе Његове Пречисте Мајке, и то с разлогом. Господ увек посебно слуша Њене молитве. Прво чудо, у Кани Галилејској, догодило се на молбу Богородице. У почетку, Христос је на проблем недостатка вина на свадбеној гозби реаговао прилично хладно: Шта је мени до тебе, жено? (Јован 2:4). Али Богородица је молила, и по Његовој речи, вода је постала вино.
Тако је и у нашем животу. Бог, Праведни судија, видећи наше грешно срце, можда је спреман да нас својим гневом казни, да нас врати на прави пут, али Мајка Божја посредује. Колико је само случајева када је Божији гнев, изливен у искушењима, тугама или болестима, био одвраћен молитвама пред чудотворним иконама Богородице. Она чује све који се моле и који се надају Њеној свемоћној помоћи.
На Атосу то најбоље знају, јер је Света Гора место посебног подвига. Овде се вековима свакодневно води невидљива битка са непријатељем људи. То је непрекидна борба. У земаљском рату војници се повлаче у позадину ради одмора и опоравка, док су на Светој Гори они који се истински боре непрестано на линији фронта. Зато им је помоћ Мајке Божије посебно потребна.
Неки странац би, видевши огроман број чудотворних икона Богородице на Атосу, могао помислити да је то претеривање – монаси је не само поштују, него јој се стално обраћају.
Међутим, треба разумети да монаси непрестано изговарају Исусову молитву, већи део дана проводе на богослужењу, хвале име Божије и готово свакодневно се причешћују Светим Тајнама. Цео њихов живот усмерен је ка Господу, а љубав према Њему је у средишту свега.
Апостоли поштују Богородицу као своју. Она је названа и првом монахињом – јер је била Девица, цео свој живот посветила је Господу, чула је реч Божију и извршила Његову вољу. Сећате се одломка из Јеванђеља који се чита на празник Богородице? Једна жена из народа је рекла: Благословена материца која Те родила и груди које су Те храниле! А Он одговори: Благо и онима који слушају ријеч Божију, и држе је (Лука 11: 27-28). Могло би нам се учинити да је Христос омаловажио значај Богородице. Али није. Напротив, свети оци нас уче да Богородицу благосиљамо не само зато што је родила Божанско Дете, већ и зато што је цео њен земаљски пут био посвећен потпуном послушању вољи Божијој.
Она је са понизношћу примила радосну вест од арханђела Гаврила: Ево слушкиње Господње; нека ми буде по ријечи твојој (Лк. 1,38), родила је Богомладенца у скромној пећини. И срце јој се сламало када је њен Син био бичеван и разапет. Заједно са апостолима, радовала се Његовом васкрсењу, а након Вазнесења проповедала је Његово учење.
Читав њен живот био је испуњен Богом. Зато је монаси заиста поштују као своју и обраћају јој се у молитвама. Штавише, опходе се с великом љубављу, знајући да ће им Мајка Божија увек прискочити у помоћ. Ово непоколебљиво поверење испољава се кроз посебно поштовање према њеним чудотворним иконама.
Ако нас преплављују мисли о неверју, сетимо се да је:
- Иверска икона допловила до манастира морем.
- Мајка Божја је саму икону назвала „Брзопомоћницом“.
- Икона „Тројеручица“ добила је име након што је светом Јовану Дамаскину одсечена рука.
- „Утешитељка“ је спасила манастир од разбојника…
Ако верујемо у оно што је записано у Јеванђељу – да је Дева постала Мајка, да је мртвац изашао из гроба, да је Распети поново устао и вазнео се на небо – зашто бисмо онда сумњали да се и данас могу догодити дивна чуда?
„Где Бог хоће побеђује се поредак природе“, каже једна од химни посвећених Богородици. „Рођени из Тебе обнавља законе природе“, пева се на празник Велике Госпојине. То значи да када Господ жели, природни ток догађаја се мења и догађају се апсолутно невероватне ствари.
И ми, ако погледамо свој живот у Христу, можемо наћи сличне примере. Можда нису тако очигледни, али свако од нас може се сетити малог чуда које му се лично догодило – када се после молитве уобичајени ток ствари заиста променио.
Богородица и данас излива своју милост на нас. Покојни Митрополит Владимир је говорио: „Људи не иду на празан бунар“. Да чуда нису настављена до сада, поштовање икона вероватно би изумрло, а и саме би се чувале негде у музејима.
Нарочито на Светој Гори, где је једна од главних врлина трезвеност – смирен, пажљив однос према животу. Монахе тешко можемо назвати претерано емотивним људима. И управо они имају чврсто уверење да су се ови или они чудесни догађаји заиста догодили.
Сваки случај се бележи у аналима. Атос, као монашка република, основан је пре хиљаду година. У то време су догађаји већ били јасно документовани и није било речи о фалсификату. Чуда су се догађала људима пред великим бројем сведока, и нису могла настати „из ведра неба“. Ако се у манастиру догодило чудо, то би било унето у хронике. Наравно, приликом преписивања, можда су додавати детаљи, али историјски обрис је остао непромењен.
Шта да урадимо када нам се учини да губимо веру? Главна ствар је не претворити се у циника. Постоје стања која описује Јеванђеље: Вјерујем, Господе! Помози мојему невјерју. (Марко 9, 24). Цинику ништа неће помоћи. У филму "Сталкер" јунаци пате јер не могу да верују, желели би, али су изгубили "орган" за веровање. Атрофирала је савест. Ако немате вере, не можете је убацити у облику чипа.
У првом случају, наш недостатак вере потиче из незнања. Из чињенице да нисмо дубоко уронили у тему. То је као када би особи која није учила физику причали о електричној струји. Она би се смејала: „Какви су то електрони, како се крећу? Каква глупост!“. И иако не можемо да видимо ни додирнемо електроне, то не значи да електрична енергија не постоји.
Тако је и овде. О јеванђељским догађајима говори цела наука – библијска археологија. Многи научници су пронашли потврду онога што је описано у Библији. Говорећи о чудотворним иконама, монаси не препричавају само оно што су чули. Чудесне фреске и иконе се обнављају и проучавају. Веру подржава и знање.
С друге стране, сумња може имати и духовну компоненту. О борби против мисли много је написано, а свети оци издвајају посебну групу – богохулне мисли. То су мисли против Христа и Богородице, а надахнуте су директно од ђавола. Док су мисли о гордости, похлепи и слично деривати нашег разума и зависе од наше грешности, богохулне мисли нам уопште не припадају. То је, могло би се рећи, чип који ђаво покушава да убаци у наш рачунар.
Њих треба разумети на одговарајући начин. Прво, схватити да су ђаволске. И друго, одмах се оградити од њих и замолити Господа за помоћ: „Ова мисао није моја, одузми ми је!“ Туга због ових мисли је бесмислена, јер ђаво је већ постигао свој циљ. Не треба их схватати озбиљно. Требало би се понашати према њима као према туђој флеш меморији, коју само треба да извадимо из главе, бацимо је и заборавимо.
И само треба да се сетимо да се чуда и даље дешавају. Људи и данас долазе до чудотворних икона Богородице, траже помоћ и, што је најважније, добијају је.
Шта можемо научити од Богородице
Друга ствар је начин на који тражимо. На Светој Гори сам много пута приметио како дирљиво, потпуно детињасто, строги монаси показују љубав према Богородици. Не само у молитви. Они украшавају иконе изрезбареним футролама, драгоценим одеждама и пале многе лампе. Навикли смо да се украшавањем икона баве искључиво жене, а на Светој Гори стари, оседели монаси сакупљају цвеће, праве букете – можда не баш вешто, али то раде с великом љубављу!
На пример, у манастиру Дохијар сав живот је усредсређен око чудотворне иконе Богородице „Брзопомоћнице“. Јутро почиње и дан се завршава с њом. Име Пречисте је увек на уснама братије. Дирљиво је како сваки дан после Литургије напамет певају канон Богородице. И сви певају – и ко може и ко не може. Једногласно и са великим ентузијазмом.
Када су људи са проблемима долазили код игумана Дохијара, сада покојног старца Григорија, он их је тешио и увек упућивао на „Брзопомоћницу“, са пуним уверењем да ће Мајка Божја помоћи. Говорио је овако: „Само ви вичите њој на сав глас...“. „Вичи на сав глас“ не значи „вришти колико можеш“, већ моли се свим срцем, са свом својом душом, колико год можеш да верујеш.
Занимљиво је да је истовремено старешина увек причао о неком новом чуду иконе, јер су га непрестано звали и писали, обавештавајући га о томе шта се догодило захваљујући молитвама „Брзопомоћници“. Његове приче су инспирисале, јер ако видимо да је молитва једне особе услишена, тада и сами добијамо додатни мотив да подједнако снажно затражимо помоћ.
Можда највише изненађује чудо са иконе Богородице „Утешитељка“. У време када су гусари нападали светогорске манастире, разбојници су одлучили да нападну и Ватопед. Чекали су јутро да се отворе капије. Игуман је држао кључеве, дајући их вратару сваког дана пре почетка службе.
Ујутро, чекајући закаснелог вратара на трему саборне цркве, испред фреске са ликом Богородице, игуман је изненада видео да се лице Пречисте на фресци променило. Богородица му се окренула и наредила да не отвара капије, јер разбојници желе да нападну манастир. А онда је старешина с ужасом посматрао како је Богомладенац руком почео да покрива уста Пречисте Мајке, речима: „Монаси живе немарно, зато су достојни смрти.“ Али Богородица је повукла Спаситељеву руку и још једном поновила упозорење.
Капије, наравно, нису биле отворене, а кад је свануло, братија је видела да се разбојници заиста крију испод зидина. Манастир је спасен. Највише изненађује то што је слика на фресци остала у измењеном облику. Данас је на том месту нова икона, а промењена фреска је премештена у храм посебно изграђен за њу, где се и данас налази.
Верујем да је ова слика Богородице блиска свакој особи која настоји да понизно разуме себе. Напокон, шта је понизност? Пре свега, трезвено разумевање онога што јесмо. Разумевање степена нечије грешности и удаљености од Бога. Али најважније је схватање да се без помоћи Бога не можемо променити. Само је Господ у стању да нас учини бољим.
И као што је испољавање љубави према Христу следовање Његовим заповестима, тако ће нам испољавање наше љубави према Богородици бити опонашање Њеног начина живота. Како то можемо да постигнемо? Пре свега, понизношћу, способношћу да чујемо реч Божију и живимо по Његовим заповестима.
Јеванђеље се дословно преводи као „Добра вест“. И ова порука упућена је свима нама. Тежимо Господу, извршавајмо Његову вољу. Волимо свог Створитеља, волимо своје ближње, волимо жртвеном љубављу.
Ако се трудимо да понизно разумемо себе и свим срцем радимо за Господа – да се молимо, чинимо добра дела, испуњавамо Његове заповести – Господ ће нам, Својом благодаћу и молитвама Пречисте своје мајке, сигурно помоћи да надокнадимо оно што нам недостаје у духовном животу, тако да, према речи Христовој, будемо и ми савршени, као што је савршен и наш Небески Отац.
Eпископ oбуховски Јона (Черепанов)
За Фондацију Пријатељ Божији превео: Иван Попов
преузето из часописа „Отрок“, № 5 (103)