Као пастир Бога Живога, свештеник врши невидљиво тајанствено спасење пастве. Свети Апостол Павле јереје још назива и синови светлости, јер су светлост свету, просвећени Христовим јеванђелским учењем. Примили су дар Светог Духа и свет на старање. Христа којег на свом рукоположењу добију, за Њега на Страшном Суду одговарају.

Познато је да свештеник служи Литургију, исповеда, произноси проповед. У чему је свештени смисао сваког од тих служења?

Свештеник - посредник између Бога и људи

Свештеници су људи који су изабрани ради служења Евхаристије и пастирства, бриге и духовног утврђивања верујућих. Господ је прво изабрао дванаесторицу апостола а после још седамдесет давши им власт да отпуштају грехове и врше најважнија свештенодејства (која су почела да се зову Свете Тајне). Свештеник у Светим Тајнама делује не својом силом него благодаћу Духа Светога, коју је Господ после свога Васкрсења (Јн. 20, 22-23) даровао апостолима, а коју су они предали епископима а епископи свештеницима у Светој Тајни рукоположења (од грчке речи хеиротониа-хиротонија).

Сам принцип устројства новозаветне Цркве је јерархијски: као што је Христос глава Цркве, тако је и свештеник глава хришћанске општине. Свештеник за паству јесте образ Христа. Христос је Пастир и Он је заповедио апостолу Петру: „паси овце Моје“ (Јн. 21,17). Напасати овце значи продужавати Христово дело на земљи и приводити људе ка спасењу. Православна Црква учи да изван Цркве нема спасења а до спасења је могуће доћи, волећи и испуњавајући заповести Божије и учествујући у Светим Тајнама Цркве у којима присуствује Сам Господ, пружајући Своју помоћ. А помоћник и посредник Божији у свим Светим Тајнама Цркве по заповести Божијој јесте свештеник. И стога је његово служење свето.

Свештеник символ Христа

Најважнија Тајна Цркве јесте Евхаристија. Свештеник који врши Евхаристију, символизује Христа. Стога се без свештеника не може служити Литургија. Протојереј Сергије Праводољубов, настојатељ храма Живоначалне Тројице у Тројицком-Голнишћеву (Москва), магистар богословља појашњава: „Стојећи пред престолом, свештеник понавља речи Самог Господа на Тајној Вечери: „Примите једите, ово је Тело Моје..“ А у молитви на Херувимској песми он произноси овакве речи: „ Ти си Онај који Приноси и коме се Приноси и Онај који прима ову жртву и Онај кога деле свим верујућим, Христе Боже наш...“. Свештеник својим рукама врши свештенодејство, понављајући све оно што је вршио сам Христос. И он не понавља те радње и не обнавља т.ј, не „подражава“, него сликовито говорећи „пробада време“ и потпуно необјашњиво за уобичајену слику временско просторних веза, његове делатности се подударају са радњама Самог Господа и његове речи са речима Господњим! Стога се Литургија и назива Божанствена. Она је једанпут одслужена у у времену и простору на Сионској горњици (соби, просторији - прим.прев.) од стране Господа али је ван времена и простора у пребивајућој Божанственој Вечности. У томе је парадокс учења о Свештенству и Евхаристији. На томе истрајавају православни богослови и тако верује Црква.

Свештеника никако мирјанин не може заменити не само „због свога људског незнања“ како је написано у древним словенским књигама, па макар мирјанин био и академик, јер му нико није дао власт да врши то што се не сме додирнути не добивши дар благодати Духа Светога кроз рукоположење које потиче од самих апостола и апостолских мужева“.

У неким савременим протестантским правцима избачена је црквена јерархија и епископат, односно нема свештенства као Свете Тајне. Опет, о првим протестантима сведочи сама Библија. Протојереј Сергије Праводољубов говори: „Постоји у историји људи изразито искуство протеста и непревазиђене жеље свеопштег свештенства на челу са Корејем, Датаном и Авироном, који су устали против Мојсија и Арона и који су изјавили да „сав овај народ, сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим “ (Бројеви. 16, 1-4). Мојсије се није препирао са њима него је суд оставио Богу. Завршило се тако што се земља отворила и прогутала све „реформаторе“ са светим сасудама и тамјаном који им се димио у рукама“.

Православна Црква посебно значење придаје свештеничком чину. О високом достојанству свештенства писао је преподобни Силуан Светогорски: „Свештеници у себи носе толико велику благодат, да ако би људи могли видети славу те благодати читав би се свет њој задивио, али ју је Господ сакрио, да се Његови служитељи не би погордили већ се у смирењу спасавали... Велико је лице јереј, служитељ пред Престолом Божијим. Ко њега увреди, тај вређа Духа Светога који живи у њему..“

Свештеник сведок у Светој Тајни исповести

Без свештеника је немогућа Света Тајна исповести. Свештеник је од Бога дарован правом да у име Божије даје праштање грехова. Господ Исус Христос је рекао апостолима: „Што свежете на земљи биће свезано на небу и што разрешите на земљи, биће разрешено на небу“ (Мт. 18,18). Та власт „везати и разрешити“ је прешла, како верује Црква, од апостола на њихове наследнике – епископе и свештенике. Опет, сама исповест се приноси не свештенику већ Христу а свештеник је овде само „сведок“ како је речено у чину Свете Тајне Исповести. Зашто је потребан сведок, кад се може исповедати Самом Богу? Установљујући исповест пред свештеником, Црква је рачунала субјективни чинилац: Бога се многи не стиде зато што Га не виде а пред човеком је срам исповедати се али то је спасоносни стид који помаже да се превазиђе грех. Осим тога, како говори протојереј Сергије Правдољубов: „свештеник је духовни учитељ, који помаже да нађемо прави пут за превазилажење грехова. Он је позван не само да буде сведок покајања него и да помогне човеку духовним саветом, да га подржи (многи долазе са великим невољама). Нико од мирјана не захтева подчињавање, то је слободно општење које је засновано на поверењу свештенику, узајамни стваралачки процес. Наш задатак је да помогнемо да се изабере правилно решење. Ја увек позивам моје парохијане да се не стиде да ми говоре ако нису успели да испуне неки мој савет. Могуће је да сам ја погрешио, да нисам оценио силу тог човека“.

Свештеник за време проповеди испуњава обавезу архијереја

Још једно свештеничко служење јесте проповед. Проповедати, носити Благу вест о спасењу је такође Христова заповест, директно продужавање његовог дела, стога је и то служење свето. Истина, како појашњава протојереј Сергије Правдољубов „ако хоћемо да будемо догматски и канонски тачни, проповед је део не свештеничког већ епископског служења. При архијерејској хиротонији даје се благодат проповедати а нама, како пише свештеноисповедник Атанасије (Сахаров), епископ ту благодат уступа, односно поверава да се говори уместо њега, зато што не може истовремено проповедати у десетинама и стотинама храмова епархије. За време проповеди ми испуњавамо обавезе архијереја. Лично мене то притиска, осећам ја да то није моје, недовољан је мој свештенички дар. Но, ако свештеник изрекне неуспешну, неспретну проповед, то је њему само на корист. Ако схваташ своје место у јерархији можеш добро проповедати, само ако Бог благослови. Проповед је импровизовано стваралаштво а понекад узајамно стваралаштво Бога и свештеника“.

Свештеник не може постојати без народа

У старозаветној Цркви учешће народа у богослужењу се сводило само на пасивно присуство. У Хришћанској Цркви свештенство је нераскидиво повезано са народом Божијим и једно без другога не може постојати: као што заједница не може бити Црква без свештеника, тако и свештеник не може бити таквим без заједнице. Свештеник није једнолични вршилац Светих Тајни: он све Свете Тајне врши уз учешће народа, заједно са народом. Дешава се да је свештеник принуђен да врши службу сам, без парохијана. И иако чин Литургије не подразумева сличне ситуације и предлаже се да у служби учествује сабрање људи, опет и у таквом случају свештеник није сам, зато што анђели а такође свети и упокојени заједно са њим приносе бескрвну жртву. Протојереј Сергије Правдољубов сведочи: „Пре тридесет пет година у граду Киржачу Владимирске области један свештеник је у време проскомидије са тугом помислио да у храму опет нема никога. Он је почео да чита записке (пре свега о упокојењу) и да вади честице а када се после неког времена окренуо видео је да је храм пун људи. То су били ти које је он поменуо на проскомидији. После Литургије његова жена га је упитала, зашто је тако блед и он јој је испричао своје виђење. Ето зашто се Литургија служи и при малом броју људи и чак када нема ни једног човека! Сви за које свештеник вади честице, невидљиво присуствују у храму“!

Ко може постати свештеник

У древном Израиљу свештеници су могли да постану само та лица која су по рођењу принадлежала ка колену Левијеву: за све остале свештенство је било недоступно. Левити су били посвећени, изабрани ради служења Богу, само они су имали право да приносе жртве, узносе молитве. Свештенство из времена Новог Завета има нови смисао: старозаветне жртве како говори апостол Павле нису могле да избаве човечанство од робства греху: „Јер крв јунчија и јарчија не може узети грехе“ (Јевр. 10, 4-11). Стога је Христос на жртву принео Самог Себе, поставши истовремено и Свештеник и Жртва. Не припадајући по рођењу ка колену Левијевом он је постао једини, истински „првосвештеник во вјек по чину Мелхиседековом“ (Пс. 109, 4). Мелхиседек који је некада срео Аврама, који је принео хлеб и вино и који га је благословио (Јевр. 7,3) био је старозаветни праобраз Христа. Давши Своје Тело на смрт и проливши Крв за људе и давши у Тајни Евхаристије то Тело и ту Крв верницима у виду хлеба и вина, саздавши Своју Цркву која је постала Нови Израиљ, Христос је укинуо старозаветну Цркву са њеним жртвама и левитским свештенством, скинуо завесу која је раздељивала Светињу над Светињама од људи и разрушио несавладљив зид између сакралног левитства и профаног народа.

Свештеник у Православној Цркви, појашњава протојереј Сергије Правдољубов „може постати сваки благочестиви, врлински човек који испуњава све црквене заповести и правила, који има потребну припрему, који је ожењен први и јединствени пут са девицом православне вероисповести, који не сме бити инвалид са физичким сметњама да делује рукама и ногама (иначе он неће моћи вршити Литургију, износити Путир са Светим Даровима) и који треба да је психички здрав“.

Леонид Виноградов и Ирина Лухманова, извор: журнал Несучный сад №3. 2009.