У давна времена, пре постојања јеврејског народа, живео је изузетан, добар и за данашње појмове несхватљиво побожан човек Авраам.

Авраам је био први верник у једнога Бога. Сви остали многобошци били су заварани од демона, јер нико није веровао у једног Бога, већ у многе богове, који су, уствари, били демони.

И сад, Бог је приступио Аврааму и рекао услов; “Ако верујеш у Мене, мораш напустити свој град, своје богове и да пођеш за Мојим, Божијим гласом, куда ти Ја наредим“ (Пост. 12,1)

То је било преко потребно да би се Авраам одвојио од обичаја свог многобожачког, паганског рода и да би показао потпуну послушност и преданост Богу.

Бог је обећао Аврааму да ће од његовог семена направити велики народ, ког ће бити толико пуно као што је звезда на небу. Обећање је дошло у време када Авраам уопште није имао деце, а и био је у годинама. Али та чињеница није утицала на Аврамов став апсолутног поверења у Божија обећања. Веровао је у то обећање свим својим срцем.

Тако сви питају зашто је баш јеврејски народ једини изабрани народ.

Па, није био изабран народ, јер тај народ у време Авраама није ни постојао, него је настао од Авраама. Дакле, био је изабран један човек – Авраам, једна личност, па је од њега Бог створио читав јеврејски народ.

Можда је Бог пришао и неком кинезу, црнцу, индијанцу или другом човеку из Авраамовог окружења, али нико није хтео да остави своје богове и своје родно место и да сасвим промени веру и начин живота.

Зато је Авраам пример првог човека верника у једнога Бога, јер су до тада људи веровали само у мноштво богова, који нису били ништа друго до демони.

И ми, хришћани, смо синови и кћери Авраама, његови наследници…