Ми не учимо из јаких проповеди. Понекад и најкрасноречивија проповед не производи никакав утисак, а понекад само мала реч све преокрене у нама, измени цео наш живот, јер научна расуђивања не допиру до срца, већ само теше разум. Преподобни Јован Лествичник прича како је један велможа тражио опроштај од свакога ко је улазио у манастир, говорећи: „Опрости ми брате у мени је нечисти дух“.

И том речју „опрости“ достигао је највеће смирење, које му је дало безметежни мир и покој. И ми ћемо данас узети речи Спаситеља, Који каже: „Јер ако опраштате људима гријехе њихове, опростиће и вама Отац ваш Небески; ако ли не опраштате људима гријеха њиховијех, ни отац ваш неће опростити вама гријеха вашијех“ (Мт. 6, 14-15).

Апостол Петар је питао Господа Исуса Христа: „Господе! Колико пута ако ми сагријеши брат мој да му опростим? До седам пута?“. А Господ одговара: „Не велим ти до седам пута, него до седам пута седамдесет“ (Мт. 18, 21), то јест бесконачан број пута до самог гроба. Покренимо три размишљања: због чега треба да опраштамо једни другима, како се опраштало у древно време а како у наше и како ми треба да опраштамо. Ми треба да опраштамо увреде из три разлога пре свега зато што ако не опростимо онда ни Господ нама неће опростити; потом ако будемо сурова срца Господ неће примити наше молитве; и на крају узајамно опраштање је потребно јер доноси неизрециву духовну радост.

Треба опраштати, јер нам Господ неће опростити. Ако будемо сурова срца онда Господ неће примити наше молитве, јер Он не може да опрости сурова срца. А и каква ће бити наша молитва уколико некога растужујемо, уколико носимо увреду у срцу? Такво срце не може у потпуности да се препусти молитви. Не можемо да задобијемо умиљење и духовни мир.

А уколико опростимо, како лако постаје на срцу и како слободно и радосно дишу груди! Сетите се како нам је тешко ако нас увреди неки човек, како не желимо да се сретнемо с њим, и како нам је непријатно да видимо његово лице. Али треба рећи: „Опрости“, како та реч у трену препорађа душу, како постаје лако и светло на срцу; непријатељ сада постаје вољени човек, и ми смо спремни на све за тог некадашњег непријатеља.

Ето због чега треба да опраштамо једни другима. Јован Лествичник прича да је у једном манастиру био монах по имену Кир, који је невероватно много трпео од братије. Сваки дан би га терали од стола викали на њега а он је све трпео и ћутао. И када су га питали како може да поднесе толико увреда, он је одговорио: „Монах треба да трпи тридесет година, а ја ћу поднети још петнаест“. И због великог опраштања Господ га је убројао у свете. Вероватно се сећате житија Алексеја, човека Божијег, који је на очевом прагу био и вређан и бијен, и поливен помијама, а он је све трпео јер је имао свепраштање. Из житија преподобног Доротеја се зна да је он испуњавајући послушање у болници, ако би неког случајно увредио, тај би одлазио негде и горко плакао. И када би га старац Доротеј нашао и питао: „Шта се десило чедо?“, - овај би горко ридајући говорио: „Оче увредио сам брата свога“.

Доротеј му је одговарао: „Чедо сети се да вређаш не ближњега свога, већ Самог Господа“. И када би видео да је тај човек већ довољно отплакао рекао би: „Господ ће ти опростити чедо, сада ћемо започети нови живот и трудићемо се да не чинимо зла ближњима“. Како ми треба да опраштамо? Ближњима треба да опраштамо у речима, делима и осећањима. Ако нам се неко свети, чини зло, отима од нас нешто, прогони нас из једног места у друго, ми све треба да подносимо са трпљењем, сећајући се завета свепраштања. Ако нас неко увреди речју, и осуђује треба ћутати.

Али ако срце не издржи, ако исплива на површину горчина увреде, онда треба себе укоравати, говорећи за онога који нас је увредио: „Можда сам ја вређао још више и радио горе ствари“. И ако будемо опраштали од свег срца, од срца чистог и које љуби, и укоравали себе за своје грехе, онда ће и нама милосрдни Господ опростити у Будућем Животу. Амин.

Извор: pravmir.ru