У стара времена су сви путеви прављени тако да су водили ка храму Божијем. Људи су схватали да пут који не води ка цркви, не води никуда.
Цркве су биле главне архитектонске доминанте и највећи украс свих руских градова и села. У безбожна совјетска времена цркве су рушене или скриване иза многоспратница, како се не би виделе са главних улица и важних аутомагистрала. У нашој секуларној епохи архитектонски доминанти градова и села постају банке, канцеларије, телекомуникациони торњеви и трговачки центри. Цркве се углавном налазе негде на периферији, у предрграђима, где обични парохијани тешко могу да дођу.
Али без обзира на све непријатности, недељом и празничним данима све градске цркве су пуне народа. За многе људе су цркве постале друга кућа. Они просто не могу да замисле свој живот без посете цркви где се кроз Тајну Покајања чисте од грехова, причешћују Светим Христовим Тајнама, задобијају благодатне снаге за свакодневне послове, посредством молитве опште са Богом.
Али не мали део народа пролази поред храма Божијег, сматрајући посету њему излишним, узалудним губитком драгоценог времена. Неки људи чак смело говоре да им је “Бог у души” и они немају обавезу да одлазе у цркву и престоје тамо дуге службе тим пре што ништа не разумеју црквенословенски. Могу ли се ти људи некако убедити у неопходност да посећују храм Божији?
"Јер, у безакоњу сам зачет и у греху роди ме мати моја" (Пс. 50, 7)
Нема човека који би проживео свој живот и не сагрешио. Сваки човек долази на овај свет с грехом. Грех већ код деце може да се пројави веома снажно. Блажени Августин у својој књизи “Исповест” пише: “Деца су невина по својој телесној слабости а не по својој души. Видео сам и посматрао ревносног малишу: он још није говорио, али је с тугом гледао на свог брата бебу…”. Ко кроз Тајну Крштења и хришћанско васпитање не посече корен греха који живи у њему, код њега онда грех задобија у одраслом добу велику рушилачку силу. Страсти које проистичу из првородног греха најпре душевно а затим физички убијају свог поседника, стварајући прави ад за људе који га окружују. Зар се тако не формирају људи за које у животу нема ничег светог – лопови, диктатори, насилници, убице?
Велики број људи је способан да осети да су грешни. Своју грешност најтеже спознају људи који споља напредују у животу и који како се њима чини немају посебних проблема у животу. Такође тешко да себе могу да виде као грешнике они који због неких животних проблема као слабог здравља или сиромаштва сматрају себе погођеним судбином. Мали број њих су способни да слично јеванђелском блудном сину уђу у себе и увиде у чему је истинска трагедија њиховог живота.
“Срце чисто ми саздај Боже и дух прав обнови у мени” (Псалм 50:12)
Сваки грех с којим се човек не бори већ му попушта, раздваја људску личност на делове. Човек губи целовитост душе и тела и лишава се целомудрености. То јест он није способан да прими околни свет у његовој свеукупности и не може да проникне у суштину ствари. Он расуђује само површински. Чак и предивно систематско како га не с правом називају “више образовање” није способно да дарује човеку ту целомудреност. Није ли то узрок што човек многе појаве из околне реалности прима једнострано, често прелазећи из једне крајности у другу. За њега је бело – црно, и обрнуто. Како каже народна пословица: “Свако суди по мери своје изопачености”.
У Цркви се кроз учешће у Тајнама човек привија Телу Христовом и постепено задобија целомудреност која је према мишљењу преподобног Јована Лествичника свеукупност свих врлина. Кроз борбу са својим страстима човек поново задобија изгубљену способност да прониче у суштину ствари, а не само да површински расуђује. Он очишћује у себи грехом помрачен лик Божији. О томе предивно сведоче многе генерације православних светитеља, међу којима је било познатих и сиромашних, здравих и болесних, учених и обичних људи, али који су очистивши покајањем лик Божији у себи, силом благодати Духа Светога исцељивали болесне, васкрсавали мртве, заустављали природне стихије, просвећивали јеванђелском проповеди читаве земље и народе.
“Уклањај се од зла и чини добро; тражи мир и следи за њим” (Псалм 33:15).
Сви људи чак и они најсуровији понекад се у животу труде да другима учине неко добро дело. То је клица заложена у човековој природи. Добро знају да чине и Јудеји и муслимани, и многобошци, и отворени безбожници. Пред хришћанином стоји задатак не само да не греши и не само да чини одређена добра дела, већ да се у потпуности унутрашње преобрази. Он је позван да научи да чини добро не само људима који могу да му узврате добром, већ и онима који му не желе добро па чак и отвореним непријатељима. На то призива хришћане Сам Господ: “Чули сте да је казано: љуби ближњега својега, и мрзи на непријатеља својега. А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; да будете синови Оца својега Који је на небесима; јер Он заповиједа своме сунцу, те обасјава и зле и добре, И даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какову плату имате? Не чине ли то и цариници? И ако Бога називате само својој браћи шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви дакле савршени као што је савршен Отац ваш Небески” (Мт. 5, 43-48).
Како да заволимо своје непријатеље? Неће ли притом пострадати наши интереси и интереси људи који нас окружују? То може да се деси само у том случају када по својој малодушности, пристрасности или користи покријемо безакоње које може да наштети нашим ближњима. У свим осталим случајевима када опраштамо нашим личним непријатељима, ми самим тим не дозвољавамо да се развијају страсти гнева и непријатељства око нас.
Човек не може да заволи своје непријатеље без помоћи Божије благодати. Она се из преизобилних извора у првом реду може црпети у цркви. Главни циљ хришћанског живота се према речима преподобног Серафима Саровског састоји у стицању Божије благодати. Човек који задобија силу благодати Божије, око њега се спасавају и задобијају душевни мир хиљаде људи. Такав човек чини добро не од случаја до случаја или када му је то угодно, већ добродетељ (чињење добра) постаје суштина његовог живота. Такав човек у каквој год тешкој животној ситуацији да се нађе, понаша се тако да не само да не жели да због њега нико други не пострада, већ и да ти други добију што је могуће више добра. Хришћанин у сваком човеку, чак и у највећем грешнику и последњем неваљалцу, труди се да види лик Божији, и због тога он друге људе више хвали, него што осуђује и негира. Он често сматра да је боље да сам умре, него да због њега пострадају други људи. На основу овога постаје јасан подвиг мученика и исповедника, који су без обзира на страшна мучења сачували верност према Христу, као и своје врлине. Јер како пише свети мученик Јустин Филозоф, они “нису хтели да живе обманом”. Тада постаје разумљив и подвиг преподобних отаца, који су ради стицања благодати и духовног преображаја, узимали на себе изузетне подвиге молитве и поста. Разумљива је и ревност тих људи, који без обзира на све своје обавезе и значајну удаљеност цркве од њхових кућа, вредно налазе пут ка њој сваке недеље и празника.
Дакле, људска природа је заражена отровом првородног прародитељског греха, а то значи да је више сколна злу неголи добру. Човеков задатак је да се кроз Тајне Крштења, Покајања, Евхаристије и друге не само исцели од те болести, већ и да уз помоћ Божије благодати преобрази своју људску природу, учини је добром по суштини, несклоној према злу и самим тим да се уподоби сведобром Богу. Неко то достигне у детињем узрасту, неко у – зрелом, а неко тек у дубокој старости. Хришћани једни другима празником и на јубилеје говоре “Многаја љета” не зато да би се што је могуће дуже наслађивали добрима овога света, већ да би било више времена за покајање, исцељење и духовни преображај трулежне људске природе.
С тим циљем, без обзира на велику заузетост код куће и на послу, без обзира на то што су се цркве у нашем секуларном свету нашле на периферији градова и села и значајно су удаљене од наших кућа, треба да се трудимо да налазимо пут ка њима.
Коментари:
1. Слика је мање срећна у већини сеоских цркава, где се недељом и празницима окупља свега 20-30 старијих верника. Нажалост ни данас још увек није прекинут процес изумирања села који је почео још у совјетско време. Већина младих људи који се рађају на селу, због недостатка посла или неумећа и нежеље да раде тешке физичке послове организују свој живот у граду.
2. Августин, епископ Ипонски. Исповест. Књига 1, глава 7, стих 11. М., 2003.
3. Није случајно да у свим јеретичким секташким и нехришћанским религиозним друштвима Тајна Исповести не постоји или је сведена на примитиван ниво. У католичанаству например Исповест се практикује, али се акценат не ставља на скрушености срца, већ на задовољењу Божије правде. На тај начин се у односу човека са Богом не успостављају синовски, већ правни односи, који мало доприносе унутрашњој духовној промени човека који се каје.
4. С тачке гледишта аскетске користи, у периоду стицања образовања код младих људи се на неко време зауставља развијање порока. Према томе, како пише свети Григорије Палама, посебно је оправдано стицати образовање у периоду младости, када су младалачке страсти веома присутне. Али с друге стране стичући богата знања треба се увек сећати речи светог апостола Павла да знање надима. Понекад неки људи под велом многих знања, слично старозаветним књижевницима, вешто крију своје страсти с којима не желе да се боре.
5. У манастирима Кијево-Печерке Лавре се чувају свете мошти најразличитијих људи: војника, лекара, епископа, иконописаца, кнезова, летописаца, просфорника. Истог дана например 9.новембра Црква празнује преподобног Нестора Летописца, чије мошти се налазе у Ближњем манастиру и преподобног Нестора Некнижног, чије су мошти у Даљем манастиру Кијево-Печерске Лавре. Самим тим Црква подвлачи да су писмени и неписмени, богати и сиромашни, познати и обични људи, исти пред Богом. Оно најважније што Господ цени код људи је чистота и целомудреност душе и тела, и то колико су се они уподобили Њему у љубави, милосрђу, кротости, смирењу, састрадању.
6. Свети руски кнежеви Борис и Глеб у XИ веку, свети Царски Мученици у XX веку су се предали на мученичку смрт да спрече заливање целе Руске земље братоубилачком крвљу. Иако се братоубилаштво није могло у потпуности избећи, ипак су његове размере значајно умањене. Да није било жртвеног подвига многих генерација светих руских подвижника, Русија одавно већ не би постојала.
7. Варају се људи који кажу да није важно у коју цркву иду: православну или католичку, канонску или неканонску, јер је Бог један. Народна пословица каже: “Цркву не чине брвна, већ ребра”. То значи да све што се дешава у храму Божијем бива делотворно и спасоносно само уз истинско живо човеково саучешће. Уколико је човеку свеједно у коју цркву иде, онда он прима само једну лепу спољашњу форму црквених обреда и Тајни, без унутрашњег живог учешћа у њима.
8. Узалуд данашњи комунисти приписују себи велике победе у економији, политици, астрономији, социјалној политици XX века. Те победе би у периоду државног терора биле немогуће уколико у позадини не би било хиљадугодишње историје Хришћанства.
9. Како се види из житија светих, што дуже човек греши у свом животу, то треба да буде дубље покајање ради исцељења грехом искварене природе. Преподобна Марија Египћанка је например 17 година живела у страшном разврату, а потом је цео свој преостали живот провела у пустињи, омивајући своје грехе сузама покајања. Што раније човек стане на пут покајања, то се брже опраштају његови греси и он доноси изобилније духовне плодове.
преузето са хттп://www.русснед.ру/статс/2685
превод са руског Др Радмила Максимовић