Према старим списима из 1392, кнез Лазар је био рањен у лице (Данило Млађи), а по једној легенди допао је чак 16 рана. По једном житију из 18. вијека, послије Лазаревог погубљења и Лазареву и Милошеву главу Турци су бацили у неки бунар, вјероватно у жељи да сузбију њихово поштовање у народу. У народној пјесми о чудесном обретењу главе цара Лазара зацијело се крије историјска збиља.

Према предању, цар Лазар је првобитно био сахрањен у Приштини, будући вјероватно одмах по посјечењу измољен од Бајазита, заузимањем турских вазала српског рода, попут краља Марка из Македоније, са којом је цара Лазара везивала и његова красна задужбина — манастир Лешак. Тијело цара — Мученика је пажљиво умотано и сахрањено у Приштини, да би му, по народној пјесми „послије четрдесет“ дана била придужена и обретена часна глава Лазарева. Када је у Приштини откривено да су часне мошти Косовског Кнеза остале цијеле, нетрулежне и мирисне, по савјету патријарха српскога и епископа, пренесене су већ 1390/1391. у задужбину Кнежеву Раваницу.

Константин Костенечки Философ, писац житија деспота Стефана Лазаревића, који је послије 1410. добјежао пред Турцима у деспот-Стефанову Србију, записао је да је „Лазара постигла блажена смрт тако што му је глава одсјечена, док су његови мили друзи молили усрдно да погину прије њега, да смрт његову не виде“, и посвједочио да се самодржац српски, „примивши мученичку кончину, види сада као жив у великој обитељи Раваница„.

У Раваници је ове часне мошти видио и животописац Светог Ђорђа Кратовца, поп Пеја, у први десетљећима 16. вијека, записавши: „Када кнез Лазар побијеђен би од Турака на Косовом пољу, само њега прослави Бог. Тијело његово до данас пребива ненарушено трулежношћу, чему сам и ја био свједок: глава његова лежи поред тијела одсјечена и тако обагрена крвљу да, гледајући, помишљаш да је управо сада посјечена! А одаје од себе неописано блговоније… И Мурат је тада убијен и са њим је пало непребројно мноштво Турака, а ипак се никаква знамења нијесу јавила ни на војсковођи ни на његови потчињенима — сви су иструљели“.

Енглез Браун 1669. у своме путопису из 1669. записао је да је прошао поред „Раванице у којој леже реликвије кнеза Лазара и Ромила Синајца“. 1690., ако не раније, послије пустошења Раваница 1683. године, часне мошти цара Лазара пренијете су у Сент Андреју, гдје су, заједно са крушедолским Светим моштима Бранковића, четири године почивале у дрвеној цркви крај Дунава, и 1697. године биле пренијете у Нову Раваницу у Врднику, а у немирним временима 1716. у Футог, бурне 1848. у Фенек и Кленак, одакле су поново враћене у Врдник.

Године 1941. по избијању Другог свјетског рата пренијете су у Бешеново. Одатле су, у јеку павелићевског погрома, правим чудом Божијим, премда су драгоцијености које су крај моштију у ћивоту лежале опљачкане, враћене у Београд 14. априла 1942.г., у Саборну цркву, гдје су почивале до 1988., када су, у навечерје шестотог Видовдана, кренуле у свечани опход по српској земљи и 1989.г. на шестоти се Видовдан обреле на Косову, одакле су коначно враћене у Раваницу Ћупријску.

Истраживач Леонтије Павловић, који је овако исцрпно и реконструисао пут ове српске светиње са својом народом кроз историју, саопштава у својој историјско-етнографској расправи „Култови лица код Срба и Македонаца“ да је 1952. године и сам имао прилику да „изврши преглед“ часних моштију Косовскога Кнеза и пише: „Његово усахло тело оставља утисак крупног човека. Сачувано је тело од рамена до стопала са сасушеним мускулама. Цело тело је умотано и ушивено…. Лазарева глава одвојена је од тела и умотана у бело платно, које је унаоколо извезено. Глава је са свима мускулима на лицу. На глави нема косе, а ушне шкољке су мале. Лобања је на темену насилно пробијена, а део костију је ушао у њу. Очи су врло добро сачуване, нос спљоштен, постоји део језика… Лева рука одсечна је у рамену, а ту постоје њена надлактица, подлактица и шака. Лазарево тело, а особито лобања и данас су изванредно очувани, што је редак случај у нашем средњем веку…“

У споју тијела и златне главе Лазареве и у судбини његових моштију записана је и описана сва наша историја која, ево, траје 620 година. Оно што се данас догађа са Старом Србијом — Косовом и Метохијом, оно што се догађа са нама, није ништа ново, гледано и погледом нетљених очију те сачуване златне главе Лазареве.

Од 1389. године до данас Косово је било и остало грдно судилиште. Колико је само било сеоба — оне веће записали су љетописци и историчари, и колико је повратака послије тих сеоба било — и то су записали љетописци и историчари, како што и данас записују све оно што се у новијој историји догађало и што се и овога трена догађа са Косовом и Метохијом.

… Косово је небоземни простор, простор који је поред својих житишта, богатих пашњака, винограда, воћњака, своје земље црнице и рајских рије, а поред свих оних плодова слатих „лијепих за гледање“, и сребра, злата и других земних блага које је изњедравало овом народу кроз вјекове, поред свештених костију мученичких, које га освећују помијешане са земљом и травама, моштију и данас крстоносних, гробницама и црквиштима из којих су никли као крв румени божурови, породио и непроцјнљиво духовно богатство, уграђено у сам код нашег народног бића али и у зрелост у Христу обновљеног рода људског.

…У свем том богатству непролазном, најглавније су управо златна глава Лазарева и њено опредјељење, привољење и непрестано свакодневно и свакотренутно приволијевање Небескоме у свом хођењу земљом, као образац који се усваја и стваралачки проживљава из нараштаја у нараштај, од којих сваки изњедрује нове златне главе највећих и најсмјелијих подвижника Царства небескога које се са напором осваја…

…Посмртно спајање свјетлозарне и миомирне Лазареве главе и његовог нетрулежног тијела, силама Христовога васкрсења, згуснутим у живу цјелосност његових чудотворних моштију, свједочи ,,а посвједочиће то и све оно што ће се догађати у ближој или даљој будућности на овим просторима, у то непоколебљиво вјерујемо, на начин на који се то догађало кроз вјекове, да ће и послије овог одсијецања косовске главе православног Српства услиједити њено чудесно спајање са својим обезглављеним тијелом, Старе Србије са „новом“ Србијом карађорђевском, која је, како каже велика пјесникиња „велика тајна у којој не зна дан шта ноћ кува, нити ноћ шта зора рађа и грм шта суседни грм сања, нити птица шта се догађа између грања.“ (Д. Максимовић).

Једно је сигурно, поробљена Стара Србија са својом вјерношћу Истини која ослобађа и памћењу које уводи у Божју Књигу живота, остаје и остаће јемац ослобођења и исцјељења и саме „слободне“, а обезглављене Србије и од свих оних слобода неразумности њених вођа, које јој бивају не на корист, него на пропаст.

Митрополит Амфилохије (Радовић),
КОСОВО ЈЕ ГЛАВА ЛАЗАРЕВА (одломак из есеја „Светиња миомирисна, крвљу обагрена“, стр. 115-120), Светигора, Београд-Цетиње, 2011.