Молите се непрестано, написао је апостол Павле Солуњанима. Рани црквени оци су учинили још један корак даље: непрестано су се осењивали крсним знаком.
„На сваком кораку и покрету, при сваком уласку и изласку, када се облачимо, када се купамо, када се седимо за столом, када палимо светиљке, на каучу, на столици, у свим уобичајеним радњама свакодневног живота, осењујмо се крсним знаком", написао је Тертулијан на прелазу из трећег века нове ере. У четвртом веку, Свети Јован Златоусти упозорио је: „никада не напуштајте дом, а да се не прекрстите."
Немогуће је тачно рећи када и одакле потиче традиција осењивања крсним знамењем. Помињајући га још у 4. веку Свети Василије Велики је рекао да нам нико није оставио писмено упутство о крсном знаку. Према Светом Василију, такви обичаји су тајно примљени из апостолског предања и важни су за побожност као и они које је изричито оставило Свето писмо или светитељи. Одбацивање таквих предања једнако је искривљавању Јеванђеља (О Светом Духу, гл. 27).
Ипак, можемо покушати да уђемо у траг порекла ове традиције. У Христово време у богослужењу синагоге постојао је обред исписивања имена Божијег на чело, пореклом из књиге пророка Језекиља. У њој се говори о визији Божје посете Јерусалиму. Казна је требало да задеси све, осим оних на чијим челима би анђео Божији насликао одређени знак: „И рече му Господ: Прођи посред града, посред Јерусалима, и забележи белегом чела оним људима који уздишу и који ридају ради свих гадова што се чине усред њега.“ (Језекиљ 9:4).
Помену сличних натписа налазимо у Откровењу Јована Богослова. „И видех, и гле, Јагње стајаше на гори сионској, и с Њим сто и четрдесет и четири хиљаде, који имаху име Оца Његовог написано на челима својим.“ (Откр. 14,1); „И више неће бити никакве проклетиње; и престо Божји и Јагњетов биће у њему; и слуге Његове послуживаће Га. И гледаће лице Његово, и име Његово биће на челима њиховим.“ (Откр. 22:3-4).
Јевреји су име Бога симболично исписивали првим (Алеф) и последњим (Тав) словом њихове азбуке. То је учињено да се означи бесконачност и свемоћ Божија, која садржи у себи пуноћу савршенства. Слично, Господ ће рећи за Себе у Откривењу: „Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“ (Откр. 21:6). Постепено, два слова су замењена јединим словом Тав, исписаним на челу, које је личило на мали крст.
Преостала сведочанства о начину на који су стари хришћани начинили крсни знак говоре у прилог преузимању обичаја из старозаветне религије. Према већини њих, знак крста је направљен на челу.
Најчешће се крсни знак правио само једним прстом, (палац или кажипрст). Опис таквог знака крста налази се у Панариону, делу Епифанија Кипарског. „Чинећи прстом на посуди знак крста, и призивајући име Исусово, завапи…“ (Епифаније Саламински, Панарион, Против Ебионита, гл. 12)
Постоје и примери да се знак крста прави целом руком. „Побожни човек Хонорат призвавши неколико пута име Христово и испруживши десницу своју, начини њоме знак крста“ (Григорије Велики, Дијалози, б. 1 гл. 1).
Може се закључити да у антици није било једнообразности у начину извођења крсног знамења, иако је преовлађујући начин био да се то чини на челу једним прстом.
Као што је већ напоменуто, свети оци су подстицали хришћане да се што чешће и у свакој прилици крсте. У неким случајевима, крсни знак је био апсолутна потреба. Свети Јован Златоусти подстиче хришћане да га направе као заштиту од злих духова, ако у случају потребе да уђу у синагогу или пагански храм. „Али како ћете ући у синагогу? Ако учиниш знак крста на свом челу, зла сила која обитава у синагоги одмах бежи“ (Св. Јован Златоусти против Јевреја. Беседа 8).
Сматрало се да је обавезно прекрстити се пре јела. И на Истоку и на Западу постоје приче о знаку крста који спасава од отрова. Описали су случајеве када су се људи прекрстили, пили отров и остали неповређени. На пример, посуда са отровом, засењена крсним знаком светог Бенедикта Нурсијског, потпуно се распала (Григорије Велики, Дијалози, књига 2, гл. 3).
Чест разлог крсног знамења, који помињу свети оци, јесте борба са страстима и тугама. Често је потреба за осењивањем крсним знаком изазвана утицајем нечистих сила, у ком контексту се о знаку крста говори као о невидљивом печату који тера ђавола и демоне.
У монашкој литератури крсни знак је постао једно од главних средстава лечења. На пример, свети Теодорит је описао исцељење, које је извршио Петар Подвижник, који је „ставио руку на око болеснику, дао знак спасоносног крста, чиме је болест одмах нестала“.
Знак крста је био поштован и толико је помогао верницима да су чак и пагани почели да прибегавају њему. На пример, цар Јулијан Одступник, након што се већ одрекао вере, једном се уплашио и прекрстио. Теофилакт Симоката сведочи о заточеним варварима паганима који су, на инсистирање родитеља, имали знаке крста на њиховим челима од детињства, да их спасе од болести.
Очигледно је да је крсни знак био неодвојиви елемент живота за древне хришћане, помажући им да непрестано држе ум у Господу, штитећи и дајући верницима духовну и телесну снагу.
Важност крсног знака најбоље описује свети Јефрем Сирин: „Уместо штита, заштити се Истинитим Часним Крстом, обележивши њиме своје удове и срце. Употребите знак крста да осените себе, не само својом руком, већ и својим мислима означите њиме свако своје занимање у датом тренутку: свој долазак и одлазак, свој одмор и устајање, своју постељу, и било коју службу кроз коју пролазите. Прво све прекрстите у име Оца и Сина и Светога Духа. Ово оружје је веома снажно и нико вам никада не може наудити ако сте њиме заштићени” (Јефрем Сирин, На оклопу монаха).
Џон Малов
За Фондацију Пријатељ Божији са енглеског превео: Никола Животин
Извор: Каталог добрих дела