Кад говоримо о књигама било би и чудно и неопростиво да не посветимо пажњу једином народу на свету којем је дата заповест о читању и изучавању. То је, као што сте се досетили, јеврејски народ. Оно што сад слободно поседују (ако желе и ако се труде) хришћани, раније је неподељено користио само овај народ. Имамо у виду узвишено Мојсијево учење о стварању света, историју патријараха, слатки и тајанствени Давидов Псалтир, Соломонове приче, пророчанства и заповести. И речено им је: „Нека се не раставља од уста твојих књига овог закона, него размишљај о њему дан и ноћ, да држиш и твориш све како је у њему написано“ (Ис. Нав. 1: 8). И још је речено о речима Бога: „И често их напомињи синовима својим, и говори о њима кад седиш у кући својој и кад идеш путем, и кад лежеш и кад устајеш“ (5 Мојс. 6: 7).
У суштини, „увек се бави речју Божијом и поучавај се у њој“. Речено је чак и: „И вежи их себи на руку за знак, и нека ти буду као почеоник међу очима. И напиши их на довратницима од куће своје и на вратима својим“ (5 Мојс. 6: 8-9). „Нека имаш подсећање на Мене где год да гледаш,“ – каже им Господ и ниједном другом народу ово није речено. Али сад смо и ми ступили у Завет. Нови. „Који некад не бејасте народ, а сад сте народ Божији; који не бејасте помиловани, а сад сте помиловани“ (1 Петр. 2: 10). Значи, и ми, не као телесна, већ као духовна деца Аврама, треба да преузмемо на себе тежину духовних напора. Да читамо, размишљамо, говоримо деци и да их поучавамо.
Смисао ових речи и труд који оне намећу људи обично избегавају наводећи неколико аргумената. Па, као прво, ми нисмо Јевреји и није нама то речено. Имамо Нови Завет. Стари је изгубио своју моћ. Наводно, све је тако. Све је тачно. Али погледајте најбоље међу нама. Монаси су увек с књигом. Све што чине на својим дугим службама јесте да читају и поју, поју и читају. И у келијама седе над књигом. И тако целог живота. Зар то није испуњавање заповести? Имају и бројанице као знак на руци, и камилавку на очима као почеоник, и уопште све што их окружује подсећа на Бога. А свети епископи? Којег год да узмеш, сви су се загњурили у књиге као пчелице. И Василије Велики, и Тихон Задонски, и Теофан Затворник. Има их још веома много! А ту је и свети Псалтир који се по уставу чита сваке недеље, и који у свом првом псалму блаженим назива човека који се даноноћно поучава у закону Господњем. Тако да први аргумент није никакав аргумент.
Друга је ствар ако човек каже: каква је корист од ових вежбања? Све се постепено своди на формализам. Распитајте се каква је јеврејска пракса. Јесте, везали су речи за руку – то се зове тфилин. И окачили су речи на надвратнике. То се зове мезуза. Али зар је то залог да ће реч пронићи у срце? То још увек није залог. Због тога је Господ Исус Христос тако строг у Јеванђељу према љубитељима „цеђења комараца и гутања камила“. Строг је према сваком бездушном и гордом формализму, према сваком обојеном гробу и посудама опраним споља, али изнутра пуним гадости. И фарисејство се из духовне праксе претворило у назив појаве, у слику унутрашње трулежи поред спољашњег лепог изгледа. Чему онда све то? Или ћемо још рећи: они су читали-читали, молили су се и молили, чекали су Месију, чекали... али је Он дошао и одбацили су Га и осудили! Једни Га нису препознали, збунили су се и помрачио им се ум. Други су свесно дигли руке на Невиног. А вековима су читали и изучавали свете књиге. И шта?
Признајући тежину и исправност питања ипак ћемо рећи следеће. Ми уопште не наводимо као пример за углед фарисеје које је Господ осудио. Као пример за углед наводимо фарисеје које је Господ похвалио. На пример, апостола Павла. Он је васпитаван покрај ногу Гамалила, учитеља Израиља. Павле се није стидео да у Посланици Галатима подсети на то да је по васпитању фарисеј. И његов учитељ се у Књизи Дела апостолских показао као разуман човек који се боји да пролије невину крв. Хвалимо и Никодима који је код Христа долазио ноћу. Овај слуга Божији се касније усудио да замоли Пилата да му да Исусово тело и сахранио је Спаситеља кад су се ученици разбежали. Хвалимо и Јелеазара заједно с мученицима Макавејцима. Они нису пострадали за Христа, јер Христос тада још увек није дошао. Страдали су за верност Старом Закону и његовим правилима. Али их Христова Црква достојно поштује као мученике. Упоредите страдање Вере, Надежде и Љубави и њихове мајке Софије са страдањем Соломоније и њених седморице синова. Јер, они су као одрази у огледалу, њихова слава је једнака. И нико од њих није био неук. Читали су Писмо и поштовали заповести. Трудили су се да живе, као што је речено о Претечиним родитељима, „поступајући по свим заповестима и уставима Господњим непорочно“ (Лк. 1: 6). Да није таквих људи ничега у историји не би било. Ничега осим васељенског разврата и крајње запуштености.
Стога укажимо дужно поштовање Старом Закону. Јер да није било Храма не би имали где да уведу трогодишњу Девојчицу Маријам. Не би било обитавалишта Божијег у којем би Она могла да се васпитава. Да није било синагога, где би Исус Христос окупио Јудејце да им каже реч? А да је синагога празна и бескорисна, зар би Сам Христос на сабрању читао пророка Исаију (в.: Лк. 4: 17-19)? Зар би беседио са старцима у храму кад Му је било 12 година? Не, злочин је занемаривати ову дубину и богатство. Треба да читамо и треба да размишљамо. Али треба и да се молимо и да смиравамо срце пред Господом како не бисмо у свом срцу гајили дебелу пијавицу уображености.
Дакле, Јевреји су народ књиге по дефиницији. Све се то види и на световном животу. Одавно је запажено да је Јеврејин искусан тамо где постоји број или реч. Као и музика, пошто је то математика „преточена у звук“. Носећи у крви вишевековну навику предака да чита, анализира и памти Јеврејин ће се одступајући од религије, пронаћи у математици, физици и поезији. Да бисте пронашли доказ за ове речи просто прелистајте историју науке или књижевности.
Немојте тражити Јевреје међу вајарима или балетским звездама. Тамо где су потребни пластика, покрет, очигледан приказ, можете их пронаћи само као изузетак. Постојала је забрана приказивања, али је постојала и заповест о читању. Дакле, тражите их тамо где су звук, реч и број. Некада су били земљорадници, многима је данас тешко да поверују у то. Али су касније били кажњени и за дуго времена су изгубили земљу, па су били приморани да постану занатлије, апотекари и сл.
Њихови прсти се нису лепили за перо, дирке или струне због страха од физичког рада. То је одвећ површно објашњење. Сам живот у расејању их је приморавао да опстају не захваљујући сили мишића, већ памети и прецизној моторици прстију. Не треба им завидети због изванредног ума. Макар због тога што је њихов ум обичан, људски. Апсолутно исти као ваш и мој.
Али је неуобичајеност њихове судбине повезана с историјом Завета и с Књигом. Отуда потичу сви њихови успеси као народа. Отуда – из Руке Онога Ко је поклонио Књигу, - све њихове историјске казне. Посматрајући их можемо да научимо много тога. Између осталог, и о књигама.
Наш Господ нам је рекао: „Ако правда ваша не буде већа него књижевника и фарисеја, нећете ући у Царство Небеско“ (Мт. 5: 20). „Ако не буде већа“ значи да прво треба да постигнемо известан ниво, а онда да га премашимо. Да га достигнемо – па тек онда премашимо. Ево неколико примера за оно што треба да премашимо.
Учитељ и ученик су разговарали шетајући. Учитељ је рекао: „Ево, ово поље је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. И учитељ опет каже: „Ево, овај виноград је био мој. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Иду даље. Па учитељ опет каже: „Ово језеро је било моје. Продао сам га како бих имао новца и могао неометано да изучавам Писмо.“ Ученик је напослетку узвикнуо: „Учитељу, осиромашили сте ради Писма?!“ И чуо је у одговор: „Продао сам оно што је Бог стварао седам дана да бих непрекидно изучавао оно што је Бог диктирао Мојсију на Синају четрдесет дана.“
Или још један пример. Рабинова жена прекорева мужа због тога што јој одавно ништа није купио док је суседни рабин поклонио жени златне минђуше. Он јој одговара: „То је зато што је, кад нису имали хлеба, а овај рабин N се није одвајао од Књиге, његова жена одсекла плетенице и купила брашна да имају. А сад му је Бог дао новац и он се захвалио жени. Ти ништа слично ниси урадила.“
Оваквих примера има много. И молим вас, хришћани, немојте се збуњивати због тога што вам нудим за поуку неке приче о рабинима. Господа нашег Исуса Христа такође су називали овим именом. „Рави, где живиш?“ – упитао је Андреј на самом почетку. „Равуни!“ – повикала је већ Васкрслом Христу Магдалина. Није ствар у појединачним случајевима. Ствар је у томе да треба да се загледамо: а шта имају они чију праведност обавезно треба да премашимо како бисмо постали наследници Царства Небеског! Јер ако физичар и хемичар имају сличну љубав према својим предметима као поменути љубитељи Светог Писма према свом, ови хемичари и физичари ће добити Нобелову награду. И ми обавезно треба да имамо сличну љубав према речима Господа. А и зашто уопште знамо да читамо ако не будемо читали Писмо? јер, сећате се шта је Валтер Скот рекао пре него што ће умрети? Замолио је децу која су се окупила око његовог одра да му дају књигу. „Коју?“ – упита зет имајући у виду да у књижници има врло много књига. „Постоји само једна Књига на свету, синко,“ – одговори писац на умору. Имао је у виду Библију.
Протојереј Андреј Ткачов
Извор: pravoslavie.ru