Врло често можемо од људи чути да догађаје тумаче некаквом судбином, слепом и неумитном и унапред одређеном. То је одраз духовне и сваке друге пасивности, чак неспособности човека да животне прилике осмотри у светлу личног односа према себи као узроку појава и догађаја, али и према Богу који промишља о свему и свакоме.