Сви видимо и осећамо колико је тешка ситуација у којој се као народ налазимо. На српском народу се испуњавају упозорења Пророка Мојсија: “Ако не послушаш глас Господа Бога свог да држиш и твориш све заповести Његове и уредбе Његове… даће те Господ Бог твој непријатељима твојим да те бију… и чиниће ти криво и газиће те једнако… Странац који је код тебе попеће се нада те високо, а ти ћеш сићи доле, веома ниско. Он ће ти давати у зајам, а ти нећеш њему давати у зајам; он ће постати глава, а ти ћеш постати реп. И служићеш непријатељу свом, ког ће Господ послати на тебе, у глади и у жеђи, у голотињи и у свакој оскудици; и метнуће ти гвозден јарам на врат, докле те не сатре“ (5 Мојс. 28:15, 25, 33, 43-44, 48).

Примери из историје Цркве показују јасно шта нам је чинити, како да приклонимо Праведног Судију на милост, како се може зауставити даљи суноврат некада хришћанског народа.

„У 14. веку положај Византије, светске тврђаве Православља био је катастрофалан. Империја је лишена својих провинција, унутрашње смутње и напади многобројних непријатеља су учинили да земља стоји на граници пропасти и одједном, догодило се чудо обнове, макар на неко време те већ, како се чинило, на пропаст осуђене државе.

Шта се догодило? У 14. веку у Византији се, рекао бих, није јавио, већ пре обновио и постао наслеђе не само монаха већ и хришћана у свету (мирјана) покрет који називамо исихазмом. Свети Григорије Синаит, свети Григорије Палама као да су поново открили свету силу Исусове молитве. Почеле су да се откривају читаве школе где су се молили науком над наукама – Исусовом молитвом. У то време појавила су се многобројна руководства како се молити Исусовом молитвом.

И чудо се догодило: огромним муслиманским армијама које су биле спремне да као море прогутају то острво Православља – Византију – била је супротстављена не армија, нити некакви савезници, већ Исусова молитва којом је почео да се моли народ. Византија је била спасена за цео век све док није почео поново да осиромашује тај дух молитве. Тада је већ војска Мухамеда II на јуриш освојила Цариград и заузела град који је до тада већ напустила благодат Божија.

Мени се чини да је сада најефикаснији подвиг за обнову не само сваког од нас, већ и друштва, чак и државе – управо Исусова молитва.

Ако монаси и хришћани у свету буду сматрали Исусову молитву главним делом свог живота, надам се да ће се догодити чудо Божије као пред пад Византије – Господ ће наставити време нашег постојања.

Преподобни Јован Лествичник пише: „Именом Исуса Христа побеђуј непријатеље, јер јаче од тог оружја нећеш наћи ни на земљи ни на небу“.

Значи, Исусова молитва је победоносна, значи да нема веће силе од имена Исуса Христа која се сједињује са човековим срцем.“

Архимандрит Рафаил Карелин
Из књиге ''Духовно делање''