Eкономија је у савременом свету захватила и себи потчинила практично све сфере људског живота. Човек је постао у потпуности зависник од хирова економије, чији основни покретач представља корист. Дуго времена смо слушали речи „индустријализација земље“, односно потчињавање свих сфера нашег живота законима економије, од које као резултат, човек добија све могуће материјалне благодати. Но, дајући му много тога, индустријализација тражи од човека такође много: његово време и непрестано улагање напора да би се ишло у корак са њим. Некада је у нашој земљи средства за развој ове или оне гране, иако из џепова грађана, ипак распоређивала држава. Сада се та слика веома изменила и у неисплативе гране не желе да улажу средства. Развија се само она индустрија која доноси добитак. Једна од тих јесте и индустрија забаве.

Логично, да би у оваквој "индустрији" било прихода, потребна је са једне стране масовност, а са друге стране преображај свих сфера људског живота у забаву и њена доступност сваком човеку. И сви смо сведоци како се наша деца већ од малог узраста привикавају, не на рад, као што је то било за све време постојања човечанства, него ка „дискотекама“, забавним школским програмима и томе слично. Рад је престао да буде светиња, основ и садржај човечијег живота, а средство зарађивања новца постала је забава, и то ради даљег и што већег улагања управо у њу.

Забава има својство да све чини површним, да лишава истинског унутрашњег смисла ону сферу људског живота које се дотакне. Она све претвара у лаку шалу, а свете, интимне стране људског живота у предмет исмевања. Стога су у свим временима људске историје постојале сфере људског живота које су се строго чувале од напада забавног приступа, где су задржавали и кажњавали све оне који су простачили, то јест, који су унижавали, и дотицали се прљавим рукама и душом ка ономе што се сматрало драгоценим за народ. Природно, они људи који су хтели да зараде капитал на забавама, увек су хтели да униште чуваре светиња. Ради тога се нису жалила средства, па и данас се не жале. Објекат напада на сваком месту и свуда су постали Црква која је носилац и чувар духовних светиња народа, старије поколење које је носилац традиције и животног склада, и држава као моћна структура која установљује и чува одређени поредак у животу грађана.

Постојање светиња у једном народу јесте обједињавајући фактор народног живота, а њихово непостојање претвара људе у стадо високо развијених животиња са одговарајућим законом борбе за постојање. Народ који је лишен светиње, као што показује историја, ишчезава. Светиње имају огроман васпитни значај, а може се рећи да је без њих уопште и немогуће васпитање. Што више светиња народ има, тиме је он више човечнији, и животно способнији. Такав народ је дуго времена био наш народ, при чему се и Русија називала светом, Богу устремљеном, јер је апсолутна светост својство Божије.

Посебно место у систему људских драгоцености припада сфери супружанских односа. Та сфера, која узводи човека ка Богу, са великом пажњом је била поштована у свим временима и у свим народима, а поготово у Русији. Црква и руски народ су гледали на брак као на највећу тајну „да два тела буду једно, велика је ово тајна“, као на тајну љубави, дубоког духовног јединства које се спољашње пројављује кроз супружанско сједињење. Изван брака то јединство се претварало у блато, неуздржавање похоте, у оно што се називало мрском речју - блуд. Брачна превара се посматрала не другачије, него као издаја која се ни по чему не разликује од издаје отаџбине, или убиства, јер се овде издавала и убијала љубав. Све ниско и прљаво што се дотицало брака било је презирано и непрестано изгоњено из бита и живота народног. Али времена су се мењала, и индустријализација је узимала маха. Још пуно пре револуције у Русији су се појавиле читаве групе људи који су били отргнути од вековних народних светиња. „Свето место празно не бива“ и постепено је прљавштина као жабокречина напунила душе људи. Псовање, раскош, пијанство и њему одговарајући разврат су изменили поглед и приступ ка многим странама људског живота.

Посебно велики пад у моралној свести људи догодио се за време великог, државног, духовног и суштинског слома старог поретка живота, односно, за време Октобарске револуције. Тада су у Русији све светиње биле потопљене у блато и исмејане, а међу њима и брак. Брак је банализован, постао је нешто малограђанско, из њега је нестао духовни садржај, изгубио је чак и назив и уместо брак чешће је почео да се назива суживотом.

Разврат, псовке, и безобразне анегдоте су моменти који прате савремени брак. О жртвеној љубави, приношењу читавог себе на жртву ради вољеног човека се не говори ни речи. Од егоистичног позива „поживећемо ради себе“ почиње живот двоје младих људи, а иза тих речи се чују друге речи: „узећемо од брака, све што је могуће“. Брачни односи су почели већ да се означавају речју „секс“, која је крајње бесмислена, и која звучи као хитац пиштоља којим младенци убијају своју љубав.

Секс не захтева јединство, одбацује тајну, он само захтева забаву и задовољење, и одавде је и настао појам „сексуални партнер“ . Даље, природно, ничу издаје. И ето већ оно што је било својина брака, постаје једно од средстава забаве. Појављује се индустрија блуда, са свом својом изазовном дрскошћу, са светлом рекламом, са свим могућим модама.

По тврдњама светих отаца демон блуда је најодвратнији. Да ли се он зато тако шминка да се човек не би уплашио његове ружноће? Борба са њим је једна од најтежих, јер он има потпору у човечијој природи, и када поробљава човека онда прожима у њему све и свест, и машту, и вољу. Логично, чим се човек раније навикава на тај грех, тиме му је касније теже, а често је просто немогуће да се од њега избави. Одавде ничу одговарајуће индустрије блуда, контрацептивних средства и абортуса. Деца у наше време нису више тајна живота и љубави, нису дар Божији, него забава. Једно, двоје деце, али не више, па ко да се жртвује када треба од живота да се узима све што је могуће. При томе савест умирују речима као што су: зашто сијати беду?

Деца која су рођена и која живе у свету који је заражен духом забаве, логично од раног узраста сами упадају у то духовно блато, поготово, што о ономе што је свето немају од кога да чују. Шаренолика, очаравајућа, која се са смешком намеће реклама пуни њихове незаштићене душе, стварајући јасно одређени тип живота, понашања и духовног доживљавања света. И. А. Иљин је у својој студији „Основни задаци васпитања“ дао тачну карактеристику те душевне заразе. „Тамо, где за чисту и целомудрену душу не постоји ништа „прљаво“, - тамо се у души таквог несрећног детета унакажава се живот маште и живот осећања, при чему се то може претворити и у право душевно лудило. Душевни доживљаји таквог детета постају простачки или полуслепи, он као да не види чистоту у животу, а у свему види двосмислено и прљаво; са те тачке гледишта он почиње да доживљава сву људску љубав, и при томе не само њену осећајну страну, него и духовну. Оно што је чисто се исмева; интимно и нежно се прља уличном прљавштином; здрав полни инстинкт почиње да нагиње ка изопачености; све свето у љубави, у браку и у породици постаје изврнуто, оскврњено и изгубљено. Тамо где су примерени  тишина, шапат или молитва улази атмосфера двосмислених осмеха и ниског намигивања. Душевно целомудрије гине, зацарује се бестидност и безобзирност; сва света суздржавања и свете забране душе се колебају; дете постаје душевно покварено. Човек проживљава читаво духовно опустошење: у његовој „љубави“ умире све свето и поетско на чему живи и на чему се изграђује читава људска култура, и почиње растављање породице“.

Логично ниче питање како заштити, сачувати децу од те заразе, како изградити имунитет у дечијим душама, да болест не би била тешка и да не би довела до смртног исхода? Црква даје одговор: потребно је да се обраћамо ка извору светости, ка Богу! Јер у том положају у ком се налазимо сада потребна је спољашња снага која извлачи из „блата“, из којег је само барон Минхаузен могао себе извући сам. То обраћење не би смело да буде само једнократно, на пример отићи у Цркву, запалити свећу и тако даље. Потребна је суштинска промена усмерења и животних циљева, његова изградња у сагласности са Јеванђелским заповестима, што природно захтева напрегнут духовни посао. Да би видели светост, видели Бога, потребно је очистити срце, јер ће само „чисти срцем Бога видети“ (Јеванђелист Лука).

Само Бог освећује и чисти то што смо ми упрљали, односно наше душе. Од нас се захтева покајање и стремљење ка Њему. Док се блато није раширило и уста док су још слободна, потребно је викати, и звати Га у помоћ, јер је у супротном случају - смрт. Колико је то реално показује статистика, сваке године становништво наше земље се умањује скоро за милион, то јест, за једну годину ишчезава становништво Новгородске и дела Псковске области, а ионако тих области немамо тако много. Но, постоје снаге које и желе да ми ишчезнемо са лица земље, зато и предлажу други пут. Пут, али не обнављања личности, породице, и народа, већ полног васпитања.

Ова идеја се чини као једноставна, што раније дете из компетентних извора сазна о полном животу, тим ће оно лакше издржати судар са том дубином скаредности и отвореног разврата који данас царују у свету. Сексуално васпитање је својеврсни амортизер који умекшава ударац. Састављен је већ и програм које је издало Министарство образовања: „Сексуално васпитање ученика. Основе сексологије“ представља почетак реализације пројекта „Сексуално васпитање руских ђака“. Иницијатори уношења тог пројекта јесу РАПС- Руска асоцијација планирања породице, која је филијала сличне Међународне федерације, и феминистичка организација „Жене Русије“. Програмом су предвиђена 374 часа од првог до једанаестог разреда. О чему је могуће говорити толико времена (више од 15 дана) у датој области? Чини се има о чему! Само изучавање физиологије полног чина, заузима 26 часова (односно дана), све видове разврата, средства за контрацепцију, одговарајуће игре, видео филмове и све оно од чега се ми понекад стидљиво окрећемо, упијаће  наша деца. Није случајно да програм претендује управо на васпитање, а не на просвећење.

А ко је васпитач? Један од њих је „Међународна федерација планирања породице“ - која је првенствено била расистичка организација која је основана 1921. године у Америци са циљем ограничења рађења у регионима са изразито великим бројем становништва, све до чак потпуног уништења  мање вредних нација, у које она убраја и Словене. Користећи се заштитом власти у Русији већ постоје 52 филијале и 200 центара контроле рађења те организације. И то не гледајући на чињеницу да је она много година отворено сарађивала са Хитлером, распрострањујући његове идеје о чистој раси итд. И тако, циљ је умањити број становништва, а могуће је и да се оно уништи. Ради тога је потребно васпитавати људе који су неспособни да створе породицу, где се абортус неће сматрати убиством већ средством планирања породице да би једно дете постала норма и не више јер ће се тада број становништва дупло смањити за само 23 године. Само 50 година и огромно пространство наше земље може бити насељено од стране било кога без икаквих ратова и потреса.

У јануару 1997. године на конференцији РАПС-а „Планирање породице, јуче, данас и сутра“, која је спроведена захваљујући средствима фирме „Шеринг“ која производи контрацепцију, објављен је почетак контрацептивне револуције у Русији. Већина ових догађаја се финансира из државног буџета. Влада је усвојила пакет програма који укључују и „Планирање породице“. Новац је издвојен, индустрија је зарадила, а издвојено је поприлично само 1997. године скоро 41 милијарда рубаља.

Чему нас води такво васпитање? Индикативан је пример Сједињених Америчких Држава где је оно уведено 1970. године. Количина абортуса тинејџера тамо је повећана од 1971. до 1975. године на 45 %,  а до 1996. попела се на 100%. У вези са употребом контрацептивних средстава примећује се раст рака млечне жлезде, огромни раст импотенције и фригидности, огромни пораст броја силовања, хомосексуализма у школама, случајева инцеста и катастрофалног снижења рађања.

Деца која су у раном узрасту искварена нису способна на прави начин да воле и да имају породицу. Такви су резултати васпитања који су усмерени на превазилажење природне баријере стидљивости коју је некада установио Бог, оно што представља тајну и светињу брака постаје предмет ужитака, а неприродно и прљаво постаје норма живота човека и заједнице. Ка томе стреми и индустрија блуда - да легализује сферу секса, а затим да човека држи у потпуној потчињености, стварајући илузију да другог света осим овог нема и не може бити.

Желео бих све горе поменуто да илуструјем својим запажањима. Када је почело ношење кратких сукњи, неке девојке које су осетиле неприродност такве одеће, при сусрету са мном су покушавале да поправљају оно што је са тешкоћом могуће назвати сукњом, али су на крају ипак привикавале, природна баријера стидљивости у њиховој свести се спуштала, и савест је престајала да их мучи. И други пример, већ промењене свести. Једна девојчица која је ишла у Цркву маштала је да постане жена свештеника. Једино што ју је збуњивало, и што је она упитала моју попадију било је: „А зашто све попадије морају имати пуно деце“? То је већ последица свеопште болести. Брак без деце је већ норма, а много деце је казна несрећних.

И тако, програм је покренут, покретачи постоје, постоје жртве, односно наша деца. У пробним школама Подмосковља он је већ уведен. Могуће је да ће програм скоро бити уведен и код нас. Ка прихватању тог програма дуго нас је припремао наш „верни друг“ телевизор, образлажући ту тему са свих страна. Неки тврде да ми немамо специјалисте и да ће за кратко време бити тешко да их припремимо. То је тако, али постоје покренута средства, а где је новац ту ће се наћи и Јуде који су спремни да продају било шта, при томе и душе деце. Закони пијаце раде непрестано, постоји новац, треба га претварати у посао. Одређеног момента ми можемо постати таоци наше школе. У њу ће просто послати „специјалисту“ и чика ће нам је представити: „Упознајте се, бивша проститутка, а сада специјалиста за сексуално васпитање. Она ће научити вашу децу и помоћи вам да нађете партнера или ће решити ваше породичне сексуалне проблеме“. До тог момента би се требали раније припремити, да се не би показали јаки, али сувише касно.

Свештеник Василије Середа, Настојатељ цркве Тихвинске иконе Божије Мајке, град Холм
За Фондацију Пријатељ Божији, са руског: Дејан Ђуричић

НАПОМЕНЕ:

(1) рус.: сожительство, при чему се под овом речју највише подразумева невенчани заједнички живот. – Прим. прев.
(2) Часопис: "Православная беседа", М. 1995 г. бр. 1.
(3) М., Просвещение, 1996 г.