Ово вријеме пандемије корона вируса посебно је по много чему, јер доноси нова искушења. Многе ствари, које се тичу нашег живота, нашле су се на испиту и провјери. Тако је и са нашом православном вјером и догматима на којима се она темељи. Чини се да хришћанство и слобода исповједања вјере, још од гоњења Цркве у прва три вијека, нису били у већем искушењу као у ово наше вријеме. (А јесте, само што човјечанство, у временима кризе, има јако кратко историјско памћење). Многе државе су затворене како би се спречило ширење злокобног и злогласног вируса. Морамо да се запитамо да ли је ово прави начин борбе против опаке болести.
Свједоци смо да је од стране руководилаца многих држава направљена селекција приоритета за живот грађана у вријеме пандемије. Овдје у Канади, законом је прописано да продавнице, које снабдјевају грађање неопходним животним намирницама раде нормално и несметано. Са друге стране, онима који се баве нечим што по мишљењу законодаваца није људима насушна потреба, ускраћена је дозвола за рад или им је активност сведена на апсолутни минимум.
Црква се нашла у овој другој категорији. На истом мјесту су и школе, библиотеке, музеји, позоришта, итд. Са јако смањеним капацитетом ради све оно што оплемењује човјека и словесним га чини. Видимо да су продавнице хране, аутомобила, алкохолних пића, канабиса, и другог отворене, јер људи без истих не могу, а храмови, школе, и факултети су скоро затворени.
У овим размишљањима о посљедицама вируса, који се појавио изненада и који је трагичан за цијело човјечанство, не судим мјере које су наметнуте. Увјеравају нас да су оне донијете да би се квалитет живота вратио у „нормално“ стање. Мислим да нико од нас није био спреман да се суочи са овим и, баш због тога, грешке су могуће. Сматрам да је темељна анализа ситуације у којој се налазимо, и здрава и потребна. Због тога се, као свештеник, обраћам својој пастви, да о свему размислимо и нађемо исправан пут, јер: „шта нам вриједи ако и цијели свијет задобијемо, а души својој наудимо“?
О вирусу и његовом дејству на људе не могу говорити, јер је то област медицине. Овдје ћемо говорити искључиво о Цркви и духовном стању човјека јер, осим ове, тјелесне сфере човјековог бивствовања, коју овај вирус сигурно угрожава, постоји и она духовна. Какве су посљедице пандемије по наш духовни живот? Да ли човјек, као боголико биће, живи само од хљеба, или од сваке ријечи која излази из уста Божијих? Сјетимо се како је Христос одговорио када је био кушан у пустињи.
На почетку пандемије, у храмовима је био дозвољен скуп од пет вјерника, а касније је дозвољено присуство десет особа. Ова законска норма о броју присутних на божијим службама подсјетила ме, у некој чудној, или обрнутој, форми, на једну старозавјетну причу. Наиме, праотац Авраам је молио Господа да поштеди од пропасти два града, Содом и Гомор, јер је одлучио да их уништи због гријехова становништва. Аврам је молио Бога да спаси град ако у њему нађе 50 праведника. Није их толико нашао. Онда га је молио за 30, па 10 и на крају 5. Није их нашао. Молитвама светог Авраама, и милошћу својом, Бог је поштедио само праведног Лота и његову породицу, али ове градове није. Сумпором са неба је спалио зидове ових древних градова и становнике њихове. Аврам није могао наћи 50, 45, 30, 20, 10 или 5 праведника у овим градовима јер, цјелокупна њихова заједница била је утонула у претешке гријехове.
Зашто ме је ова старозавјетна прича подсјетила на ову нашу, данашњу?
Два су разлога. Први је, као што сам већ споменуо, ова нумеролошка компаративна ситуација. Ако је Црква заједница вјерних, а јесте, ко ће из те заједнице издвојити 50, 30, 20, 10 или 5 вјерника и рећи им: „Ви данас можете присуствовати богослужењу“? Раздвајање заједнице је знак да она, у ствари, не постоји. Ако ћемо у својим редовима бирати оне који су за богослужење од оних који нису, престаћемо бити Црква. Темељ Цркве је иста вјера, љубав, а то је срж - слобода. Други разлог је (само наизглед) мало сложенији и односи се на глобално стање ствари. Ако сви на овој планети радимо исто или слично у борби против пандемије, онда смо сви дио једне тако велике заједнице. Прогласили смо борбу човјечанства против вируса Ковид 19. У тој борби има много жртава. Стотине хиљада су умрли од последица болести. И колико год је то страшно, нешто је још много страшније: Шта ако сви умремо духовно? Чини се као да су мјере на сузбијању вируса усмјерене на уништавање духовних ствари у нама. А вирус, као да је само параван некој већој или горој сили. Зашто се људима ускраћује молитва приноса и благодарности? Вријеме ће показати, јер ми данас нисмо ни свјесни колико је и како угрожена света Литургија. Не треба бити много мудар, а схватити да неко жели протјерати Бога из наших свакодневних навика и хришћанске рутине. Настоје да постепено избришу свијест о Богу; да угасе љубав према Њему и прекину нашу заједницу са Њим. Како, питаће се неко. Нажалост, доста су успјешни у својој намјери: забрањују нам учешће на светој Литургији! Имају читав пакет мјера којим ће учинити да ово прође тихо, невидљиво и “безболно”.
Страшно је оних 5 или 10 вјерника које ће пуштати на недељне и празничне Литургије, али је много страшније то што је вјерницима ускраћено активно судјеловање у светој Литургију и та драма Христове жртве за нас пренијета је на видео бим, телевизор или рачунар. Постоје литургије Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Двојеслава, апостола Јакова и др. Сада, посљедицама корона вируса, настала је, и све чешће се служи, једна нова литургија – интернет литургија.
Ситуација у којој се ми, вјерници, налазимо, личи на убацивање жабе у посуду са хладном водом, која се потом загријава до тачке кључања. За сада, немилосрдно и ефикасно гуше се све побуне против богоборних мјера различитих влада. Многе цркве и религијске организације су потпуно затворили своје храмове. Чак и понеки православни храмови (грчки, антијохијски, украјински, итд.), су затворени за вјерни народ, а богослужења се преносе уживо путем друштвених мрежа и ју тјуб канала.
Као једну врсту рјешења, многе парохијске заједнице преносе Литургију путем друштвених мрежа, како би вјерници могли да „учествују“ у њој или да макар имају неку врсту осећаја да су присутни у храму за време Литургије. Свештеник служи, појац или неколико њих одговара, камера је укључена, а верник на своме дисплеју у своме дому посматра Литургију. Дакле, рекло би се, идеална „конекција“, вјерник не губи осећај да је тамо, слушао је Апостол и Јеванђеље, па и пјевао „Господе помилуј“, „Амин“... Рјешена ствар – био је на Литургији, ничега није лишен осим преласка пута до храма и физичког присуства тамо! ОСИМ!
Ми идемо на свету Литургију, нарочито недељом и празником, како би у цркви принјели благодарност Ономе Који нас је из небића призвао у биће, и из таме на чудесну свјетлост Своју. Али наша заједничка, литургијска молитва Богу у име Господа Исуса Христа (Јн. 16, 23), има истинску (реалну) снагу када је у вези са светом евхаристијском Жртвом, у којој је Онај Који приноси и Који се приноси Један Исти - Сам Син Божји. Таква молитва, запечећена светим Причешћем и нашим сједињењем са Богом, не може остати неплодном јер је у њој заступник Сам Син Божији.
Наша Црква о овом питању још увијек није заузела став, тако да је свештеницима остављено на вољу да сами одлуче, да ли ће или не свету Литургију преносити.
Што се Српске цркве у Сјеверној Америци тиче, већина свештеника није прихватила ову новину, али има и оних који су исту пригрлили и примјењују је свом снагом својом. Питамо се: Да ли је, заиста, могуће бити дио литургијског сабрања посредством праћења Литургије преко друштвених мрежа?
Желим да се подсјетимо на то од колике је важности Литургија за наш живот, свакодневни. Божијом милошћу и ово ће искушење,као и многа до сада, проћи. Зато неби ваљало да створимо лоше навике које ћемо касније тешко одстранити из нашег хришћанског живота.
Сама ријеч Литургија је грчког поријекла и означава службу, служење или неко добро јавно дјело - службу Богу. У црквеном рјечнику, Литургија означава чин Евхаристијске службе или свете Тајне Причешћа. Литургија је богослужење Хришћанске цркве, зато што се на њој под видом хљеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тијела и Крви Господа Исуса Христа. Овом светом Тајном се причешћују вјерни који су сабрани на Литургији и сједињују се са Христом. Литургија је жртва, која се заснива на голготској жртви Христовој, а ми је понављамо у њеном бескрвном облику, приносећи хљеб и вино.
Евхаристија је мистерија истинског и стварног заједништва са Христом. Свети Григорије Ниски сматра Литургију за мистерију стварног учествовања у прослављеном Тијелу Христовом, сјемену бесмртности: „По неизмјерној својој благодати Он се усађује у сваког вјерника преко свог тијела које постаје од хљеба и вина. Мјешајући се са сваким вјерником, он омогућава да сваки човјек овим јединством са Бесмртним, такође буде непропадљив. Он даје ове дарове силом благослова и претвара природне особине видљивих ствари у бесмртне“.
Дакле, Литургија је тајна која се темељи на Христовим рјечима на Тајној вечери: „Узмите, једите, ово је тијело моје, које се за вас ломи ради отпуштења грјехова. Пијте из ње сви, ово је крв моја Новога Завјета, која се за вас и за многе излива ради отпуштења грјехова. Ово чините у мој спомен“. Дакле, причешћујући се на светој Литургији Тијелом и Крвљу Христовом, ми испуњавамо ову заповијест Христову.
Ми се, наравно, можемо молити Богу свуда и на сваком мјесту, онако како нам је Христос заповједио, „у духу и истини…, Бог је Дух, који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4, 23-24). Међутим, Христос је нарочито истакао значај заједничке молитве: „Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Сам Христос је ревносно ишао на заједничку молитву, о чему нам свједочи Јеванђеље: „И дође у Назарет гдје бјеше одгајан, и уђе по обичају своме у дан суботни у синагогу, и устаде да чита“ (Лк. 4, 16). На заједничку молитву обавезује нас и четврта Божија заповјест, која гласи: „Сјећај се дана одмора да га светкујеш, шест дана ради и заврши све своје послове, а седми дан посвети Господу Богу своме“. И прва заповјест Цркве тражи од нас да ревносно учествујемо на заједничким молитвама сваке недеље и празника. Не да само слушамо (јер то може бити и путем радија, телевизије, а данас и путем друштвених мрежа), него да активно узимамо учешће на заједничкој молитви, у цркви, на Служби Божијој. Апостоли који су након вазнесења Христовог очекивали силазак Духа Светога у Јерусалиму: „сви бијаху истрајно и једнодушно на молитви и мољењу, са женама и матером Исусовом и са браћом његовом“ (Дап. 1,14).
Света Литургија има веома дубок мистагошки и црквени карактер. Она није неки емоционални и естетски призор, нити је пак церемонија или нека фина представа која кулминира у Евхаристији него је суштинско доживљавање икономије спасења. Циљ свете Евхаристије није само да се деси чудо претварања дарова у Тијело и Крв Христову, него, када се ово догоди, они који верују треба и да се причесте, сједине са светим Тајнама. Само тада ће света Евхаристија за верујуће бити благодатна и спасоносна и стварни залог отпуштања гријехова и вјечног живота.
Дакле, није довољно да будемо код куће и гледамо, евентуално, телевизијски пренос; треба да смо тамо гдје се реално приноси евхаристијска жртва и будемо самолитвеници наших свештеника, који пред Бога излазе у име цјелокупног сабрања.
Ако знамо да чак ни они који се припремају за свету Тајну Крштења, дакле они који су повјеровали у Христа, али још нису крштени (оглашени/катихумени), као ни Јевреји, нити пак многобошци, не могу присуствовати Литургији вјерних, онда Литургија не би требало да се преноси путем друштвених мрежа јер је, на тај начин, доступна свима, не само посвећенима?
Живимо у времену у коме је технологија толико узела маха да нам је скоро потпуно незамисливо постојање без ње, а циљ је прикључивање свих на свијету у једну мрежу. Многи имају „паметни“ телефон, информације за пар тренутака прелазе са једног краја свијета на други. И сам сматрам да технологија сама по себи није штетна и може да буде корисна ствар ако се употребљава на исправан начин. Штавише, задовољан сам што могу све своје парохијане једним додиром типке да обавијестим о термину сљедеће Литургије и слично. Такође, преко друштвених мрежа обнародујемо важне догађаје који ће се десити у нашој парохији, а поготово у ово (не)вријеме кризе свјетских размјера, када не знам да ли ћемо наредну Литургију моћи да служимо у пуноћи Цркве, или ћу је служити са појцем иза закључаних врата.
„А шта ако ја не могу да учествујем у тој молитви преко интернета?“, питаће се неко.
Света Литургија је лађа спасења, сусрет и заједница Бога и човјека, предокус Царства небеског и живота вјечног. Такође, Литургија је, самим тим што још увек није наступио Будући вјек, пројава тога вјека, икона Царства које ће тек наступити. Свакако, учествовање у Литургији, а самим тим и узимање учешћа у вјечном Царству дешава се у тајни Причешћа - Тијелом и Крвљу Господа Христа. Немогућност причешћивања је немогућност учешћа у самом Царству. Ако ниси тамо, онда не можеш ни да се заситиш Тијелом и Крвљу, онда остајеш гладан и жедан. Онда и тај пренос Литургије на твом дисплеју постаје једна искривљена слика иконе Раја – негатив реалности у коме нема живота. Да би било јасније, то би било као када би неко покушао путем камере или екрана да нахрани неко гладно дијете на другом крају свијета.
Сматрам да верник, макар и за кратак период, не би требало да на тај начин учествује у Литургији, већ да, ако жели да учествује у молитви, то вријеме, када свештеник служи, проводи у своме дому, пред иконом, и да се моли личном молитвом. Вријеме проведено ван Заједнице да схвати као вријеме покајања и учвршћивања своје вјере у Господа, који зато допушта оваква искушења. Верујем да је ово период у коме ћемо научити да долазак у цркву и свето Причешће више олако не схватимо.
Проблем је што цјлокупна наша реалност бивствовања се темељи на виртуелности, односно, темељи се на нечему нереалном, непостојећем, празном што води ка дехуманизацији човјека као бића. Виртуелна Литургија се не разликује од било какве серије јер се своди на “ријалити” са инвертованим смислом забаве, тобоже, на духовно окрјепљење, а што је душегубно до краја.
Пред нама свештеницима је један тежак изазов - поучити вјернике да не клону вјером, јер ће „небо и Земља проћи“, па ће и ово проћи, али Господње ријечи остају вавијек. Вјерници треба да схвате да период ван Литургије проведу у молитви и да, попут Мојсија и Илије, вријеме до поновног Сусрета са Господом прихвате као животну поуку, а да из периода одвојености изађу духовно јачи.
Треба да живимо као они који увијек имају наду. Било је тешких времена, али су наши преци савладавали искушења и оставили нама у аманет да будемо чврсти у вјери, снажни и непоколебљиви. Не смијемо дозволити да вирус, који напада тијело и здравље, постане уништитељ наше душе и цјелокупног бића. Нека нас милостиви Бог помилује и чува!
Протоставрофор Душан Гњатић