Дух Свети је Дух Истине и само у сасуду истине може да обитава. Ако се бистра, чиста изворска вода улије у прљаву посуду, макар она од споља била и кристална, ми заиста нећемо моћи да пијемо ту воду и неће нам изгледати ни тако лепа нити као Божији дар, како би изгледала да је усута у чист сасуд.

Када је човек искрен, он је истинит, и то је место где обитава Дух Свети. Такав човек, иако има у себи и мноштво грехова, има много више шансе да напредује у духовном животу и да се очисти, јер не скрива, не глуми, не калкулише, јер отворено и смирено показује своје одступање од Божијег закона и Бог га чисти од тога – некада директно, а некада преко људи. У сваком случају, рана која се показује, исцељује се.

Ако човек настоји да крије своје грехе, и да бежи од суочавања са њима, и пред Богом, а и пред другим људима, он као да крије змију у самоме себи, чији отров не дозвољава да животворне силе Божије благодати прострује целим бићем и исцеле и очисте све. Та змија у њему умртвљује живот и чини га «гнусобом опустошења» тамо где би требало да буде место свето и да обитава Дух Истине.

Ако човек приказује себе другачијим но што јесте, он лаже својим животом и пред Богом и пред људима, при овоме искључујем светитеље Божије који су скривали своје врлине и стања духовна и дарове и подвиге. Мислим на нас обичне смртнике, који треба да будемо онакви какви јесмо и пред другима какви смо и кад смо сами, односно да увек у сваком трену стојимо пред Богом, Који је Истина.

Наравно, ово не значи да треба да саблажњавамо друге својим гресима, али ни да се правимо бољи него што јесмо, нарочито не према потреби – да бисмо постигли нешто с тиме, јер се ту онда уводи још један грех, који је још гори од првога, а то је лукавство. Лукавством човек хоће да постигне нешто што није по Божијој вољи, јер за оно што је по Божијој вољи нису му потребна средства палог анђела. У лукавству су садржана и гордост, и лаж и обмана и безобразлук, јер такав мраком демонским губи образ Божији, губи ону светлост коју човек добија присуством Духа Светог у њему, и губи савест која га чува да буде по образу Божијем, губи трезвење, јер почиње да заборавља да га види Бог, губи истинско знање о животу и вечности, и доспева у стање палих духова, макар и за трен, у то стање пакла, у коме нема љубави. Тамо где је лукавство, немогућа је љубав јер су оне суштински потпуно супротне по својим својствима-лукавство је стање гордости, самољубља, охолости, узношења, играња са другим људима, што искључује поштовање, смирење, љубав, искреност, док је љубав стање саможртвености, самозаборава, стање излажења из себе да би се живело за друге.

Лукавством се човек уподобљава оном палом анђелу који је прелестио Адама и Еву. Њиме он или хоће себе да прикаже бољим но што јесте, што је лаж и неистина, а тиме и затвара себи врата покајања, или хоће неког другог да прикаже горим него што јесте, што уводи још један грех, а то је клевета, или хоће да постигне нешто што на поштен начин не може, а што самим тим није угодно Богу и тиме да приграби себи нешто што му по Божијој вољи не припада, или да поквари нешто што су други по Божијој вољи добили, или да завади тамо где је благословено, или да искористи друге за неке своје планове, које искреношћу не би могао да оствари, што је одмах и доказ да то нису Божији планови, или да се просто у некаквој болесној гордости игра са другим људима демонски се радујући како успева да обмане, да исмеје, да унизи другога, да му напакости. Све само демонско, све сама злоупотреба дарова силе духовне.

Господ нас је призвао да будемо као деца безазлени, али у исто време да будемо мудри као змије. Значи да су змије биле најмудрије, баш зато су и отпале, јер где је већи дар тамо је и већи пад у случају злоупотребе. Тамо где је већи дар тамо је потребно и веће смирење да чува тај дар. Мудрост мора бити спојена са безазленошћу, да би била Божија. Мудрост, која је злоупотребљена и измешана са злом није више мудрост, него лукавост. Она не води више до Бога, не просветљује човека истином, истинским знањем духовним, него води човека у предокушај пакла. Истинска мудрост је смирена и послушна Какав је и наш Господ.

Свети Оци кажу да се под два вида спасавамо - или кроз стање детета, безазленог, чистог, искреног, послушног, пуног поверења, или кроз стање покајно, које нас уводи у стање мудрости какве имају духовни старци.

Треба разликовати још и искреност од отворености, јер неко може бити искрен иако је затворен. Његова затвореност може да долази од саме његове природе, од карактера, од нечег што је наследио од родитеља или је научио васпитањем, а такође може да буде одраз његове бриге за друге и мудрости духовне, које чине да он добро промисли да ли ће нешто открити или рећи – да то не би више нашкодило него користило. Она може да буде одраз његовог духовног дара расуђивања.

Искреност подразумева истинитост у речима, делима, мислима, да нам је једно и у уму и у срцу и у дејству. Она подразумева целовитост човека, садејство свих сила човекових Духу Светоме.

Искрен човек је сав у вапају за Богом, јер он зна да без Бога нема ничег. Он не оправдава своје грехе. Он пушта да га Господ види онаквим какав је, и вапије да га Господ исцели, да га усинови Себи. Искреност је потпуна отвореност према Богу. Искрен човек тражи увек истину.

Искреност му даје велику слободу и пред Богом и пред људима. И велику смелост у молитви. Њему се отварају врата и Неба и земље.

То је својство рајског стања, у коме је све било отворено, све се видело, када није постојала наша љуштура, кожа, материја, између Бога и људи, која је добијена падом, односно као да се између Бога и човека који су били у потпуном духовном општењу појавила мртва материја, кад се, неповерењем и непокајањем човека, раздвојио човек од бесмртног живота. Као да је навучена та материјална преграда, која је смртна, и слава Богу да је смртна, јер је тиме то пало стање ограничено само колико траје људски век, у коме су нам дате све шансе да се вратимо у то рајско стање, да одбацимо грех, да се покајемо, и опет да са свом слободом детета Божијег будемо настањени у Вечност.

монахиња Стефанида (Бабић)