Баћушка, истински молитвеник за своју паству, приноси Богу вапајне молитве, молећи Га за одговор зашто не чује молитве Својих чеда, зашто је пресахла Његова милост... Након много таквих усрдних молитава да му Бог открије истину, Баћушку у сну посећује Анђео Господњи, преносећи га Духом у цркву на Литургију, где му даје могућност да чује мисли сабраних верника.
Тако један од монаха мисли о монасима-појцима: “Ух, ала фалширају! Басови су прејаки, а наш диригент ваљда не чује. Е, а кад бих ја био диригент! Ја бих...” Затим се чују мисли извесне жене, која гледа у другу жену и суди јој: “Опет са новим шеширом! А тек какве штикле има! Наравно, муж јој је 10 година млађи од ње. А јуче...” Откривају се и мисли младог човека: “Ако бих још и Лексус купио, пореска полиција би ми одмах закуцала на врата. Ако дође она рашчупана глупача инспекторка, још можда и прође без проблема, а ако дође онај инспектор, бивши пуковник у пензији... Лексус ће ме коштати као авион да сам купио”. Други младић размишља о девојци крај себе: “Али, она није удата! Зашто онда носи прстен? Види како ме гледа... Можда јој после и приђем, да покренем неки разговор...” Жена у зрелијим годинама, суморног и “препобожног” израза лица, размишља о свом мужу: “Колико да му причам и понављам о Богу! Молиш се за њега, молиш... а њему је само Светско првенство у фудбалу у глави...”
Баћушка тада осети оштар бол у души и окрене се покајно ка олтару, молећи милост у Господа за то што је посумњао у Његово милосрђе, не знајући истину о душама људи. Анђео му, напослетку, омогућава да чује и сасвим танан и једва чујан гласић из припрате храма, глас девојчице која чистим срцем моли Господа да помогне њеном тати, оболелом од алкохолизма, да га исцели и врати кући. Анђео каже Баћушки да таква љубав и брига за ближњег допиру све до небеса и Бог такве молитве увек услишује, “а људи, иако иду у цркву и, како се њима чини - моле се, све је то празно. Такве молитве до Бога не досежу и плода не дају”.
Уместо било каквог коментара на ову причу, у којој, ако смо искрени према себи и Господу, морамо да препознамо и одјеке својих мисли и често формалних молитава, навешћемо дивну слику из књиге ''Ка Тихој Светлости'', као наставак поменуте теме: “Руси се причешћују чешће и дисциплинованије него ми: Светој Чаши прво приступају деца, па мушкарци, па жене, са рукама на грудима и великом смиреношћу, без вике и галаме, тако својствене Србима у дане великих празника. Што се Цркве тиче, руски народ зна шта је храм Божији, место где обитава слава Божија и где са небеса силазе свеци и ангели: тишина, молитвени мир, кротко чекање Утешитеља... И сузе! Да нам је таквих суза, да се умијемо од греха и пред Бога умивени да изађемо.
Једна бакица, мала и крхка до ломљивости, у изношеном сиротињском капуту, клечала је у току службе Божије и молила се са тако обилним сузама да је пред њом била читава барица. И кад се служба завршила, она је клечала и плакала. Један од наше делегације пришао јој је и пружио икону хиландарске Тројеручице. Она га је погледала неодређено, питајући: “Ко је то?” Тада је он схватио да је старица - слепа, и тихо прошаптао: “Богородица...” То је старици било довољно... Почела је да говори: “Богородице... Богородице...” и да грца од суза и умиљења. Кад је она изговорила име Мајке Божије, видело се да га зна, да га свим срцем осећа, да у њему препознаје надземаљску сласт Приснодјевиног присуства.
Уосталом, ја не могу описати шта се видело, шта се осетило, онако како никад није. По први пут сам схватио да Христос, Јагње Божије око Себе има такву јагњад, каква је ова сиромашна руска бакица, лица нежног као маслачак, као паперје најмекшег јастука. Било ме је срамота од неба и земље, и што сам жив, овакав какав сам, и што сам се усудио да уђем у храм у коме је она, видовита слепа матушка, лила сузе пред Мајком Божијом. И тада сам схватио да је Русија непобедива, и да сам демонизам комунизма није успео да разори њено срце.
О, кад бисмо ми, православни, макар мало осетили свето срце руско, које бије упркос смрти, паклу, ђаволу! Срце у коме Христос није просјак, него Цар, срце у коме Мајке Божија, Ластавица небеска, свија своје гнездо. Знали су за то срце наши свети преци: оно је повело Светог Саву на Атос, оно је дизало из праха и пепела србске устанике против Турске, оно је заиграло у Светом Цару Николају кад је, упркос неспремности своје војске и без икаквог личног интереса, ушао у рат да би заштитио малену Србију од Аустро-Угарске и Немачке, које су биле решиле да је смрве... Храм је њихов истински Дом, из кога најбоље виде златоврхе куле Небеског Јерусалима.
Извор: saborna-crkva.com