Реалност мог живота је да ћу падати, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот. Јер бити у свету веома је тешка авантура која је често веома болна. Стварност је заиста толико маргинална ако нема Христа.
Живот без Христа и без могућности да се надамо васкрсењу Христовом је живот пун бола, тешкоћа, искушења и неуспеха.
Човек осећа овај недостатак. Човек који је свестан, разуме да је у себи радикално, структурно мањкав, да му нешто недостаје, настоји да попуни ову празнину свог постојања, овај део који му недостаје да буде целовит. Лепота постојања живота је у томе што, иако сви учествујемо у људској природи, истовремено смо апсолутно јединствени.
Прави однос са самим собом почиње када достигнемо дно! Када је човеку одузета лажна свемоћ. Када суперего почне да се раствара и распада. Када човек почне да осећа да су његови избори деструктивни. Када постане свестан да је достигао засићење својих катастрофалних избора. Тада почиње прави однос са нама самима.
У Јеванђељу Христос каже - да бисте пронашли своју душу морате је изгубити. Какав је то губитак о коме Христос говори? То само значи да морате изаћи из свих илузија које сте створили око себе.
Дакле, у дубоком паду, у великом искушењу, ту негде почиње прави однос са нама самима. У овом разоткривању осећа се хладноћа егзистенцијалне самоће која није апсолутна.
У истинском сусрету са истинитим Богом, ми чак немамо ни своје врлине са собом, потпуно смо голи. Изградња новог себе у Христу има своју цену - крст. Проблеми у нашој хришћанској борби не нестају, већ се преображавају. Веома је важно да ово разумемо, јер ћемо избећи очајавање док чекамо да нам све буде добро у животу .
Реалност мог живота је да ћу пасти, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот. Али ја имам способност у Христу да дам друга значења овим стварима, да им дам другу димензију.
Јасно је да нам је потребна вежба и сопствено учешће у борби против страсти и нашег деструктивног и нарцисоидног ја.
Вежбање је кључни стуб за стварање услова да Божија милост уђе у нас и затекне наше биће спремно да њиме управља Дух Божији, али да то буде вежбање буде плод, резултат љубави према Богу. Без милости Божије не могу се десити суштинске, егзистенцијалне промене.
Однос са другим има терапеутске димензије. У односу са другим, видећу себе, своје границе, своју издржљивост. Видећу могућности свог постојања да волим, да се жртвујем, да будем понижен, да будем подржан.
Ако признам своје слабости и неуспеха не значи да самог себе поништавам. Не плашим се својих недостатака, не плашим се што нисам савршен. Борим се полако. Прихватам тамне тачке своје стварности и покушавам да их помирим и осветлим благодаћу Христовом.
Ако признам себи да сам слаб, могу ли очекивати да ће друга особа бити савршена?
Стигматизујем зло, без поништавања личности и без жигосања лица. Мој циљ је да не повредим личност друге особе, да разумем и жигошем грешку, грех.
Црквени оци праве јасну разлику између личности и греха. Били су веома дискретни када су чинили корективне интервенције у животима других, са пуно поштовања, са пуно достојанства.
Промене у духовном животу и менталном простору врше се веома споро и невидљиво.
О. Хараламбос – Ливиос Пападопулос
Извор: zivereci.com, diakonima.gr